Vargtimmen

Vargtimmen
RežijaIngmar Bergman
ProducentLars-Owe Carlberg
ScenarioIngmar Bergman
UlogeMax von Sydow
Liv Ullmann
Gertrud Fridh
Georg Rydeberg
Erland Josephson
Ingrid Thulin
MuzikaLars Johan Werle
FotografijaSven Nykvist
MontažaUlla Ryghe
StudioSvensk Filmindustri
Datum(i) premijere
19. 2. 1968 (1968-02-19)
Trajanje90 min.
99 min. (originalna verzija)
Zemlja Švedska
Jezikšvedski
Bruto prihod250.000 $ (SAD)[1]

Vargtimmen (sh. Vučje doba) je švedski crno-beli igrani film snimljen 1968. godine u režiji Ingmara Bergmana. Žanr je mešavina psihološke drame i horora. Glavni junak, slikar (Max von Sydow) se zajedno sa svojom trudnom suprugom (Liv Ullmann) povlači u provinciju gde počinju da ga proganjaju zastrašujuće vizije.

Vargtimmen se za Bergmana isticao neobičnom upotrebom nadrealističnih motiva, ali i mešanjem sa cinema verita tehnikama, što je uključivalo scene u kojima on sam režira film i razgovara sa glumcima. Bergman je kasnije objasnio da je tema na kojoj je radio (za koju mnogi kritičari veruju da predstavlja neku vrstu autobiografske alegorije) bila „previše lična“, pa je morao veštački da stvori barijeru između nje i publike.

Teme uključuju ludilo, posebno ono koje doživljava umetnik, seksualnost i veze, prenete u nadrealnom stilu i sa elementima folklora. Analitičari su pronašli aluzije na legende o vampirima i vukodlacima. Autori su delo povezali i sa Bergmanovim životom i njegovim odnosom sa Liv Ullmann; Bergman je rekao da je doživljavao svoj „vučiji čas“ kada je osmislio priču.

Film je u početku naišao na negativne kritike u Švedskoj. U kasnijim godinama, dobio je uglavnom pozitivne kritike i bio je rangiran kao jedan od 50 najboljih filmova ikada snimljenih u anketi reditelja Britanskog filmskog instituta 2012. godine. Nakon filma usledili su Bergmanovi tematski povezani filmovi Skammen i En passion. Ullmann je osvojila nagrade 1968. za svoje nastupe u Vargtimmen i Skammen.

Radnja

Slikar Johan Borg i njegova trudna mlada supruga Alma žive na malom ostrvu Baltrum. On sa Almom deli skice zastrašujućih vizija koje je imao i počinje da im daje imena: Čovek-ptica, Insekti, Mesožderi, Učitelj i Damu sa šeširom. Kako se njegova nesanica pogoršava, Alma ostaje budna pored njega.

Jednog dana jedna starija gospođa svraća do kuće i govori Almi da pročita Johanov dnevnik, koji on krije ispod svog kreveta. Alma otkriva da Johana progone ne samo stvarni ili izmišljeni stranci, već i slike njegove bivše ljubavnice, Veronike Vogler. Ona takođe čita da je Johanu prišao baron von Merkens, koji živi u obližnjem zamku. Slikar i njegova supruga posećuju Merkensovo domaćinstvo. Posle večere, baronova žena vodi par u svoju spavaću sobu, gde drži portret Veronike od Johana. Nakon što napuste zamak, Alma izražava Johanu svoje strahove da će ga demoni oteti od nje.

Jedne noći, Alma ponovo ostaje budna sa Johanom. On joj priča o „vargtimmenu” („vučijem času”), tokom kojeg se većina rođenja i smrti odigra. On takođe prepričava svoju traumu iz detinjstva kada je bio zatvoren u ormanu u kojem je, kako su rekli njegovi roditelji, živela mala osoba. Zatim se priseća sukoba sa malim dečakom dok je pecao na ostrvu, koji je kulminirao tako što je ubio dečaka. Alma je šokirana Johanovim priznanjima.

Heerbrand, jedan od Merkensovih gostiju, pojavljuje se u kući para da ih pozove na još jednu zabavu u zamku, dodajući da je među pozvanima i Veronica Vogler. Stavlja pištolj na sto, radi „zaštite od malih životinja”, i odlazi. Johan i Alma počinju da se svađaju zbog njegove opsesije Veronicom. Johan konačno uzima pištolj, puca u Almu i trči u zamak.

Johan prisustvuje zabavi. Otkriva se da su baronovi gosti demoni koje je Johan opisao Almi. Dok juri kroz zamak u potrazi za Veronikom, upoznaje Lindhorsta, koji nanosi kozmetiku na njegovo bledo lice i oblači ga u svileni ogrtač. Zatim ga vodi do Veronike, koja izgleda mrtvo. Dok on gleda preko njenog golog tela, ona se odjednom prebacuje u sedeći položaj i smeje se. Johana fizički napadaju demoni i beži u šiblje. Alma, povređena ali živa, traži svog muža u šumi. Ona je svedok napada na njega pre nego što on konačno nestane, ostavljajući je samu u šumi.

Alma kasnije deli svoju priču i Johanov dnevnik. Ona se pita da li je činjenica da su ona i Johan živeli zajedno toliko dugo da su postali slični razlog što je mogla da vidi njegove Ljudoždere i da li je mogla bolje da ga zaštiti da ga je volela manje ili više.

Uloge

Produkcija

Inspiracije za priču uključivale su Bergmanove noćne more, u kojima je video ženu koja skida sopstveno lice i entitet koji hoda po plafonu.[2] Johanov opis da je kao dečak bio zaključan u ormanu zasnovan je na Bergmanovom detinjstvu.[3] Spoljni uticaj su bile opera Wolfganga Amadeusa Mozarta iz 1791. godine „Čarobna frula“ i novela E. T. A. Hoffmanna iz 1814. „Zlatni ćup“.[4] Bergmanova interpretacija Čarobne frule je evidentna u njegovom liku Lindhorstu.[2][5]

Bergman je prvobitno veliki deo priče zamislio kao deo neproizvedenog scenarija pod nazivom Kanibali, ili Ljudožderi, koju je završio 1964. i planirao da snimi na Hallands Väderö.[6][7] Bergman je napustio scenario zbog upale pluća, nakon čega je umesto napisao i režirao Personu 1966. godine.[6][8] Nakon Persone, odlučio je da napravi prerađenu verziju Kanibala pod novim naslovom Vargtimmen.[6] Termin je definisao Bergman u napomeni sa objašnjenjem u svom scenariju:

Sat između noći i zore... kada većina ljudi umre, san je najdublji, noćne more su najstvarnije. To je čas kada besane progoni najgora muka, kada su duhovi i demoni najmoćniji. Vučije doba je takođe i čas kada se rađa većina beba.[2]

Prema rečima profesorke Birgitte Steene, naslov je izvučen iz švedskog folklora, gde se „vučije doba“ odnosi na period od 3 do 5 časova ujutru, navodno kada ima najviše umrlih i rođenih.[9] Folklorista Bengt af Klintberg se prisetio da je 1964. Bergman zadužio upravnika pozorišta Niklasa Bruniusa da istraži legendu o času, a Brunius je o tome pitao Klintberga; Klintberg je otkrio da taj izraz nema korene u švedskom folkloru, iako je postojao „čas duhova“ između ponoći i jednog sata posle ponoći.[10] Bergman je tvrdio da je prvi put naišao na termin u izvoru na latinskom jeziku, iako nije identifikovao izvor i možda je i sam skovao taj termin.[2] Kasnije je rekao da je tokom koncepcije priče on doživljavao svoj „vučiji čas“, i da je bio „oslobođen“ tek po završetku produkcije.[11]

Tokom kasnijih faza postprodukcije Persone 1966. godine, Bergman je održao sastanak kako bi započeo planiranje Vargtimmena.[7] Kasnije je rekao da se film nadograđuje na Personu:

Vargtimmen neki vide kao nazadovanje u odnosu na Personu. Nije tako jednostavno. Persona je bila proboj, uspeh koji mi je dao hrabrosti da nastavim da tragam nepoznatim putevima... Kada to danas vidim, shvatam da se radi o duboko ukorenjenoj podeljenosti u meni, u isto vreme skrivenoj i pažljivo praćenoj, koja se ogleda u mom ranijem i kasnijem radu... Vargtimmen je važan jer predstavlja pokušaj da se zaokruži skup problema koji je teško locirati i da se prodre u njih.[12]

Podela uloga

Bergman je planirao da da uloge Bibi Andersson i Liv Ullmann u filmu Kanibali[13], nakon što je Ullmann upoznao preko svog redovne saradnice Andersson na ulici u Stockholmu.[14] Ullmann je rekla da su se videli 1964. godine i da ju je Bergman prepoznao i da ju je na licu mesta pitao da li bi želela da radi sa njim.[15] Ullmann je kasnije postala Bergmanova ljubavnica i zatrudnela je sa njihovom ćerkom Lin.[16] Nakon razdvajanja, Bergman joj je rekao da je za nju napisao Almu, koja je u filmu trudna.[17] Poslao joj je scenario za Vargtimmen i ona se vratila u Fårö iz Norveške radi uloge.[18]

Erland Josephson je bio zauzet kao direktor Kraljevskog dramskog pozorišta, ali je želeo ulogu u Vargtimmenu, pošto je video ranije verzije scenarija Kanibala i odlučio da bi zastrašujući film bio zabavan.[19] Uloga Naime Wifstrand kao dame sa šeširom bila je njena poslednja filmska uloga.[20]

Snimanje

Glavna fotografija je obavljena u Hovs Hallar i Råsunda Studios u Stockholmu i na ostrvu Fårö.[21] Snimanje je trajalo od 23. maja do 23. novembra 1966. godine.[21]

Ullmann je rekla da je slabo razumela tematiku tokom produkcije, ali je prepoznala Bergmanove osobine u liku von Sydowa. Tokom snimanja, posebno tokom njenog monologa, ju je obuzeo strah da će Bergman postati žrtva svojih demona isto kao i Sydow.[22] Rekla je da nije bilo proba niti diskusije o značenju filma.[18] Prema von Sydowu, Bergman je želeo da snimi scenu za stolom u jednom kadru, kako bi glumci imali „kontinuitet“ doživljaja u pozorišnim predstavama. Na kraju, snimatelj Sven Nykvist je seo ispred glumaca za stolom i brzo menjao kadrove, a Sydow je objasnio: „Veoma je teško zaustaviti svaki kadar u trenutku kada imate idealnu kompoziciju za svaku osobu“.[23]

Scena hodanja po plafonu postignuta je trik fotografijom.[19] Tokom produkcije Ullmann je otišla u Norvešku da se porodi, i vratila se da snima svoje poslednje scene noseći jastuk ispod odeće.[18]

Postprodukcija

Scene prologa i epiloga, slične Personi koje priznaju priču kao filmsko delo, uglavnom su isečene tokom postprodukcije jer je Bergman smatrao da su postale previše lične.[24][25] Jedini izuzetak je bio zvuk razgovora filmske ekipe.[24]

Partitura Larsa Johan Werlea korišćena je samo u drugoj polovini filma, njegova muzika prati scenu u kojoj Johan ubija dečaka. U muzici se koriste flaute, klarineti, tube, oboe, horne i violina. Osim muzike, dečakov vrisak je jedini zvuk u sceni.[26] Werleova partitura je pretrpela izmene tokom snimanja i postprodukcije, a neke od njih su improvizovane.[27] Muzika takođe uključuje Partitu br. 3 u a-molu Johanna Sebastiana Bacha i „Čarobnu frulu”, koju je snimio mađarski dirigent Ferenc Fricsay.[28][29]

Teme i interpretacije

Johan je tumačen kao "Bergmanov alter ego".[30][31] Profesor Frank Gado tumači film kao „priču o dezintegraciji umetnika” (takođe tvrdeći da odražava „Bergmanovo sopstveno raspletanje” i kritikujući film).[24] Autor Dan Williams na sličan način posmatra film kao „priču o samodestruktivnom umetniku koji nije u stanju da održi odnos sa stvarnošću“.[31] Psihijatar Barbara Young piše da je film, kao i Persona, bio o „dezintegraciji ličnosti“ (takođe odbacujući Gadov komentar o „Bergmanovom sopstvenom raspletanju“ i umesto toga hvali njegovu hrabrost da se bavi svojim problemima).[32] Oslikano je i umetnikovo „poniženje”.[33] Gado povezuje Johana i Karin u Bergmanovom filmu iz 1961. Såsom i en spegel, napominjući da se Johan nalazi na raskrsnici gde „mora da bira između dva sveta“: stvarnog života i svojih noćnih mora.[34] Gado razmatra da li se Johan može plašiti da je homoseksualac, pišući da se Johanova „perverznost manifestuje u transvestizmu, mazohizmu i nekrofiliji, ali ništa od toga ne ukazuje nužno na homoseksualnost“.[35]

Williams povezuje umetničke vizije sa "ugnjetavanjem od strane grupe aristokrata", pošto ljudi u zamku postaju vampiri i "nestvarnost Johanovog sveta preuzima vlast".[36] Egil Törnqvist upoređuje ono što je video kao vampirizam u Vargtimmenu sa onim u Personi, dodajući da su portreti slični temama u delu dramskog pisca Augusta Strindberga.[37] Laura Hubner tvrdi da je legenda o vukodlaku takođe podstakla tematiku "fisije i sukoba" i "zbunjene seksualnosti".[38] Prema njoj, centralni pojam kanibalizma u filmu, to jest strah pojedinca da ne bude konzumiran, povezan je sa likantropijom i legendom o Crvenkapi, a ove legende su povezane i sa seksualnim buđenjem.[39]

Akademik Gordon Thomas raspravlja o tematici veze u kojoj se identitet jedne osobe apsorbuje u identitet druge. Thomas je napisao: „von Merkens i ostali su manifestacije Johanove samomržnje, a Alma, pošto ga voli, mora da bude prisutna fantazmagoričnoj inkviziciji svog muža”.[40] Kritičar Robin Wood poredi film sa Personom u tome kako Alma postaje sposobna da vidi Johanove „unutrašnje užase“, dok je u Personi Alma pogođena Elisabetinim stavovima.[41] Iako prepoznaje ludilo kao glavnu temu, pisac José Teodoro tvrdi da je druga tema (koju film deli sa Bergmanovim kasnijim filmovima Skammen i En passion) „spoznaja da je nemoguće da bilo koja osoba zaista poznaje drugu“, pri čemu Alma shvata da nikada nije razumela muža.[42] Autori su par iz priče povezali sa Bergmanovim stvarnim vezama: Thomas teoretiše da je tokom produkcije Ullmannova bila „pomirena sa svetom, dok njen genijalni dečko nije”.[40] Young spominje da je Bergman je napustio svoju ženu Käbi Laretei i sina Danijela zbog Ullmanove, ali je film posvećen Lareteijovoj, što sugeriše da je priča o umetniku koji se raspada trebalo da joj objasni zašto ih je napustio.[32]

Gado identifikuje lik Čoveka-ptice kao „Bergmanovu ironičnu inverziju“ Čarobne frule, pri čemu Johan navodi da je Čovek-ptica verovatno povezan sa likom Papagena.[43] Prema Gadou, Čovek-ptica predstavlja "koruptivnu samospoznaju i 'prirodno' zlo koje se nalazi u seksualnosti spoznatoj u detinjstvu".[43] Thomas identifikuje lik Lindhorsta kao Johanovog Čoveka-pticu.[40] Drugi pisci su pronašli paralele sa E. T. A. Hofmannovim Zlatni ćupom. Ovo uključuje imena likova Lindhorst, Herbrand i Veronica.[2][44] Gado tvrdi da je Veronica iz filma više analogna Hoffmannovom liku Serpentina nego književnoj Veroniki, ali da knjiga prepoznaje Veronicu i Serpentinu kao da su obe deo „dvostruke slike žene“. Gado dodaje da, je u filmu „Veronica inverzija Alme”, kao što je slučaj sa Veronikom i Serpentinom u knjizi.[2]

U jednoj sceni Johan opisuje ubistvo dečaka. Profesor Irving Singer je napisao da je dvosmisleno da li je Johanova priča stvarna ili izmišljena.[45] Prema Young, Bergman je rekao da dečak predstavlja sopstvenog unutrašnjeg „demona“ i da dečakova borba sa Johanom treba da izgleda „orgazmično“.[46] Gado povezuje dečaka sa Johanovim sećanjem na njegovo detinjstvo, kada je za kaznu bio zaključan u orman i verovao da u ormanu živi mala osoba.[35] Thomas sugeriše da je dečak „začetak ida, inverzni Inkub ili vizija regresivne seksualnosti“, i da ubistvo ne rešava Johanove probleme, pošto telo, nakon što ga baci u vodu, ispliva na površinu.[40]

Stil

Stil određenih scena je opisan kao nadrealnan,[47][48][49] skoro ekspresionistički[50][51] ili gotički.[52][53] Profesor Fabio Pezzetti Tonion piše da "stilističke šifre" filma stvaraju "trenje između objektivnih i subjektivnih elemenata".[33] Teodoro opisuje film kao "sablasno prigušen", sa štedljivim dijalozima koji naglašavaju druge zvuke, i upoređuje njegovu atmosferu sa filmom The Shining iz 1980. godine.[42]

U uspostavljanju svoje mitologije, uključujući dečaka sa kojim se Johan bori i priče o maloj osobi u ormanu, Ket Ellinger sa Britanskog filmskog instituta tvrdi da se film oslanja na folklor. Ellinger dalje poredi užasne vizije sa radom švajcarskog slikara Henryja Fuselija. Autor John Orr karakteriše film kao „modernističku bajku”.[54] Druga polovina filma se dešava samo noću, sa izuzetkom flešbeka na Johana i dečaka.[55] Hubner tvrdi da prekomerna ekspozicija i brza montaža više od 30 snimaka doprinose atmosferi košmara.[39]

Tonion opisuje antagoniste kao "vampirske", doprinoseći "Strindbergovskoj 'sonati duhova'".[33] Razni autori upoređuju Lindhorsta, koga igra Georg Rydeberg, i druge antagoniste sa Drakulinim glumcem Bélom Lugosijem[53]; Bergman je bio obožavalac Drakule iz 1931.[56] Hubner takođe sugeriše aluzije na srednjovekovni folklor i vukodlake, misleći da Johanov ruž (nakon što ga Lindhorst nanese) podseća na krv, a Johanov izgled na vuka.[38]

Analizirajući uvod, Tonion posmatra zvukove ekipe koja pomera kamere i rekvizite i ono što pretpostavlja da je Bergman koji priprema Ullmannovu za njenu ulogu; nakon toga Ullmann kao Alma govori u kameru, što je mizanscena koja se ponavlja na kraju.[57] Na sličan način kao i Personin prolog, ovaj uvod razbija četvrti zid.[42] Bergman takođe koristi mizanscen da doda nejasnoću Alminom susretu sa damom sa šeširom, prvo pogledom na Almu, a zatim na damu; Tonion tvrdi da kinematografija stvara sumnju kada dama ode da je Alma bila sama sve vreme.[58]

Premijera

Film je objavljen u Stockholmu 19. februara 1968. od strane Svensk Filmindustrija.[21][28] Američko izdanje usledilo je u Njujorku 9. aprila, koje je distribuirao Lopert Pictures.[21][28] U SAD je zaradio oko 250.000 dolara.[59] Na Bergman festivalu u Njujorku u maju-junu 1995. prikazana je verzija sa prologom koji je izbrisan iz prethodnih izdanja, tvrdeći da je film zasnovan na dnevniku.[21] Povodom stogodišnjice Bergmanovog rođenja, Sveriges Televison je emitovao film 2018. među brojnim drugim delima u njegovoj filmografiji.[60]

MGM je objavio Vargtimmen na DVD-u u SAD i Velikoj Britaniji u izdanjima na jednom disku i kao deo box seta koji uključuje Skammen, En passion, The Serpent's Egg i Personu. Američko izdanje sadrži dodatni materijal koji nedostaje u izdanju za UK, dok box set za UK izostavlja Personu.[61] Dana 20. novembra 2018, The Criterion Collection objaviio je Blu-ray verziju, zajedno sa 38 drugih Bergmanovih filmova, u setu Ingmar Bergman's Cinema.[62]

Prijem

Film je naišao na negativne kritike u Švedskoj[21] - C.H. Svenstedt iz novina Svenska Dagbladet kritikuje Bergmana zbog propovedanja svoje poruke, a Mauritz Edström iz Dagens Nyhetera je pisao da gledaoci nisu mogli da se poistovete sa filmom.[63] Za Vecko-Journalen, Stig Ahlgren je napisao članak u kojem ispituje veze priče sa „Čarobnom frulom”.[64]

Godine 1968. Renata Adler iz New York Timesa je iznela mišljenje da to „nije jedan od najboljih Bergmanovih filmova“, ali je pozitivno ocenila glumu von Sydowa, Ullmannove i Thulin.[65] Roger Ebert je ocenio film tri od četiri, nazvavši ga „teškim filmom, a ne sasvim uspešnim“, i pripisavši Bergmanu zasluge za postizanje „duboko emotivnih rezultata sa veoma oštrim, skoro objektivnim scenama“.[66] U New Yorku, Judith Crist je to nazvala "manjim trudom" Bergmana, koji ne dodaje mnogo njegovoj filmografiji, dok mu je pripisala "oštru intelektualizaciju i bujno fantaziranje".[67] Time je pozdravio von Sydowa kao „gotički briljantnog” i naveo da je film učvrstio Ullmanninu poziciju jedne od najistaknutijih skandinavskih glumica, a takođe je pripisao zasluge Svenu Nykvistu za „fosforescentnu” kinematografiju.[68] Kritičar Richard Schickel ocenio je da su vizuelni prikazi „uzbudljiviji“ od onih u Personi, ali je rekao da je Vargtimmen vidna „regresija“.[69]

Na dodeli nagrada Nacionalnog odbora za recenziju filmova 1968. godine, Ullmann je proglašena za najbolju glumicu za Vargtimmen i Skammen.[56] Na dodeli nagrada Nacionalnog udruženja filmskih kritičara 1968. godine, Ullmann je proglašena za najbolju glumicu za oba filma, a Bergman za najbolju režiju za oba filma.[56]

Na agregatoru recenzija Rotten Tomatoes, film ima ocenu odobravanja od 92%, na osnovu 24 recenzije sa prosečnom ocenom 7,73/10.[70] Kritičar James Monaco je 1992. godine ocenio film sa tri od pet, nazvavši ga "finom glumačkom vežbom".[71] The New Yorker je 1999. godine film proglasio „verovatno najmračnijim od putovanja Ingmara Bergmana u njegovu mračnu unutrašnjost”, pominjući „žestinu” scene u kojoj Johan ubija dečaka.[72] Godine 2000. Kim Newman iz Empire Online pohvalio je film kao „jedan od najzlobnijih crno-belih horor filmova koje ćete ikada videti“.[73] Time Out London jga je nazvao „briljantnom gotičkom fantazijom“.[74]

U anketama Britanskog filmskog instituta 2012. Sight & Sound, Vargtimmen je dobio tri glasa kritičara i 11 glasova reditelja, čime je bio na 44. mestu u poslednjoj anketi.[75] U svom filmskom vodiču iz 2014., Leonard Maltin je ocenio film tri od četiri, nazivajući ga „manjim Bergmanom“, ali sa „prvoklasnom“ glumom.[76] Film je naveden u filmskoj referentnoj knjizi „1001 film koji morate videti pre nego što umrete”, u kojoj se navode reference na rad E. T. A. Hoffmanna.[77] IndieWire ga je 2015. godine takođe nazvao jednim od 15 najvećih Bergmanovih filmova, nazvavši ga „ne baš uspešnim“, ali navodeći scenu hodanja po zidu (upoređujući je sa opusom Davida Lyncha) i scenu u kojoj Johan ubija dečaka.[78] Glenn Kenny je u New York Timesu 2018. opisao Vargtimmen i Bergmanovu Tystnaden iz 1963. kao „očaravajuće noćne more“.[79] Don Druker je napisao negativnu recenziju za Chicago Reader, rekavši da je „neobičan“ i „veličanstveni neuspeh“.[80] 2021. godine, Time Out je rangirao film 43. na njihovoj listi „100 najboljih horor filmova“.[81]

Nasleđe

Bergman je kasnije snimio filmove Skammen i En Passion. Autor Jerry Vermilye je napisao da u istraživanju „niti nasilja koja zadire u obične živote“, Vargtimmen, Skammen i En Passion predstavljaju trilogiju.[82] Autor Amir Cohen-Shalev se slaže; ova tri filma se ponekad nazivaju "Fårö trilogijom".[83]

Najdugovječniji radio program WBAI-a dobio je ime po filmu. Radio-emisija „Hour of the Wolf” neprekidno traje od 1972. godine i koncentriše se na književnost naučne fantastike i fantastike.[84] Pozorišna adaptacija filma je takođe odigrana u Kraljevskom dramskom pozorištu 2011. godine, u režiji Malin Stenberg.[85]

Izvori

  1. ↑ Tino Balio, United Artists: The Company That Changed the Film Industry, University of Wisconsin Press, 1987 p. 231
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Gado 1986: str. 349
  3. ↑ Wood 2012: str. 24
  4. ↑ Simon 2007: str. 71
  5. ↑ Törnqvist 2003: str. 65
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 „Hour of the Wolf”. Ingmar Bergman Foundation. Arhivirano iz originala na datum 22 December 2013. Pristupljeno 16 February 2013. 
  7. ↑ 7,0 7,1 Holm 2007: str. 48
  8. ↑ „Persona”. Ingmar Bergman Foundation. Arhivirano iz originala na datum 22 December 2013. Pristupljeno 16 February 2013. 
  9. ↑ Steene 2005: str. 276
  10. ↑ Klintberg, Bengt af (8 September 2013). „Timmen då ångesten härjar fritt” (sv). Svenska Dagbladet. Arhivirano iz originala na datum 2 January 2019. Pristupljeno 26 January 2019. 
  11. ↑ Shargel 2007: str. xvi
  12. ↑ Young 2015: str. 144
  13. ↑ Bergman, Ingmar (2014). Bibi Andersson, Ingmar Bergman, and Liv Ullmann, 1966. Persona (Blu-ray). The Criterion Collection.
  14. ↑ Bergman 2014: str. 26
  15. ↑ Ullmann, Liv (2014). Elisabet Speaks: Liv Ullmann on Persona. Persona (Blu-ray). The Criterion Collection.
  16. ↑ Cowie 1982: str. 247
  17. ↑ Durbin, Karen (3 January 1999). „New Film, New Chapter in a Storied Union”. The New York Times. Arhivirano iz originala na datum 19 January 2019. Pristupljeno 16 January 2019. 
  18. ↑ 18,0 18,1 18,2 Ullmann, Liv (2004). The Search for Sanity. Hour of the Wolf (DVD). MGM Home Entertainment.
  19. ↑ 19,0 19,1 Josephson, Erland (2004). The Search for Sanity. Hour of the Wolf (DVD). MGM Home Entertainment.
  20. ↑ „Naima Wifstrand”. Ingmar Bergman Foundation. Arhivirano iz originala na datum 30 December 2017. Pristupljeno 17 January 2018. 
  21. ↑ 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 21,5 Steene 2005: str. 278
  22. ↑ Ullmann, Liv (2018). Liv Ullmann: The Fårö Island Years. Ingmar Bergman's Cinema (Blu-ray). The Criterion Collection.
  23. ↑ Cowie 1982: str. 243
  24. ↑ 24,0 24,1 24,2 Gado 1986: str. 345
  25. ↑ Bjorkman, Manns & Sima 1993
  26. ↑ Broman 2012: str. 26
  27. ↑ Broman 2012: str. 25–26
  28. ↑ 28,0 28,1 28,2 Vermilye 2002: str. 125
  29. ↑ Törnqvist 2003: str. 239
  30. ↑ Petrić 1981: str. 116
  31. ↑ 31,0 31,1 Williams 2015: str. 161
  32. ↑ 32,0 32,1 Young 2015: str. 140
  33. ↑ 33,0 33,1 33,2 Tonion 2015: str. 293
  34. ↑ Gado 1986: str. 346
  35. ↑ 35,0 35,1 Gado 1986: str. 352
  36. ↑ Williams 2015: str. 163
  37. ↑ Törnqvist 1995: str. 15
  38. ↑ 38,0 38,1 Hubner 2007: str. 102
  39. ↑ 39,0 39,1 Hubner 2007: str. 103
  40. ↑ 40,0 40,1 40,2 40,3 Thomas, Gordon (1 August 2006). „In Love with Liv Who Loves Life: Surviving Ingmar Bergman's Hour of the Wolf”. Bright Lights Film Journal. Arhivirano iz originala na datum 18 January 2019. Pristupljeno 17 January 2019. 
  41. ↑ Wood 2012: str. 217
  42. ↑ 42,0 42,1 42,2 Teodoro, José (7 November 2018). „Everyone an Island: Ingmar Bergman's Second Trilogy”. Toronto International Film Festival. Arhivirano iz originala na datum 18 January 2019. Pristupljeno 17 January 2019. 
  43. ↑ 43,0 43,1 Gado 1986: str. 348
  44. ↑ Luko 2015
  45. ↑ Singer 2009: str. 142
  46. ↑ Young 2015: str. 143
  47. ↑ Smith 2018: str. 169
  48. ↑ Sultanik 1986: str. 438
  49. ↑ Pulver, Andrew (30 July 2007). „Ingmar Bergman's greatest scenes”. The Guardian. Arhivirano iz originala na datum 20 January 2019. Pristupljeno 19 January 2019. 
  50. ↑ Tonion 2015: str. 294
  51. ↑ Melton 2010: str. 352
  52. ↑ Gervais 1999: str. 104
  53. ↑ 53,0 53,1 Stafford, Jeff. „Hour of the Wolf”. Turner Classic Movies. Arhivirano iz originala na datum 20 January 2019. Pristupljeno 19 January 2019. 
  54. ↑ Orr 2014: str. 29
  55. ↑ Wood 2012: str. 212
  56. ↑ 56,0 56,1 56,2 Vermilye 2002: str. 32
  57. ↑ Tonion 2015: str. 295
  58. ↑ Tonion 2015: str. 296
  59. ↑ Balio 1987: str. 231
  60. ↑ „SVT visar Bergman hela sommaren” (sv). Svenska Dagbladet. 5 June 2018. Arhivirano iz originala na datum 27 January 2019. Pristupljeno 26 January 2019. 
  61. ↑ „Hour of the Wolf (1968)”. RhythmOne. Arhivirano iz originala na datum 3 December 2016. Pristupljeno 20 August 2015. 
  62. ↑ Chitwood, Adam (12 July 2018). „Criterion Announces Massive 39-Film Ingmar Bergman Blu-ray Collection”. Collider. Arhivirano iz originala na datum 13 July 2018. Pristupljeno 15 July 2018. 
  63. ↑ Steene 2005: str. 278–279
  64. ↑ Steene 2005: str. 279
  65. ↑ Adler, Renata (10 April 1968). „Screen: Where Nightmares Converge: Bergman Puts Spirits in 'Hour of the Wolf'”. The New York Times. Arhivirano iz originala na datum 12 July 2018. Pristupljeno 16 February 2013. 
  66. ↑ Ebert, Roger. „Hour of the Wolf Movie Review (1968)”. Rogerebert.com. Arhivirano iz originala na datum 26 July 2018. Pristupljeno 19 November 2018. 
  67. ↑ Crist, Judith (29 April 1968). „Waiting for Tolstoy”. New York: 53. 
  68. ↑ Hadden 1968: str. 106
  69. ↑ Schickel, Richard (26 April 1968). „As Conjurer, Quack or Journalist, He Probes Our Guilty Souls”. Life: 8. 
  70. ↑ „Hour of the Wolf (Vargtimmen) (1968)”. Rotten Tomatoes. Arhivirano iz originala na datum 28 November 2017. Pristupljeno 29 October 2020. 
  71. ↑ Monaco 1992: str. 359
  72. ↑ „The Demon-Lover”. The New Yorker. 31 May 1999. Arhivirano iz originala na datum 24 August 2017. Pristupljeno 20 January 2019. 
  73. ↑ Newman, Kim (1 January 2000). „Hour of the Wolf Review”. Empire. Arhivirano iz originala na datum 19 November 2018. Pristupljeno 19 November 2018. 
  74. ↑ TM. „Hour of the Wolf”. Time Out London. Arhivirano iz originala na datum 29 March 2013. Pristupljeno 16 February 2013. 
  75. ↑ „Votes for Vargtimmen (1968)”. British Film Institute. Arhivirano iz originala na datum 3 December 2018. Pristupljeno 20 January 2019. 
  76. ↑ Maltin 2013: str. 644
  77. ↑ Schneider 2013: str. 482
  78. ↑ Staff (2 April 2015). „The Essentials: The 15 Greatest Ingmar Bergman Films”. IndieWire. Arhivirano iz originala na datum 21 January 2019. Pristupljeno 20 January 2019. 
  79. ↑ Kenny, Glenn (20 November 2018). „Viewing Ingmar Bergman Through a Glass Less Darkly”. The New York Times. Arhivirano iz originala na datum 15 December 2018. Pristupljeno 20 January 2019. 
  80. ↑ Druker, Don. „Hour of the Wolf”. Chicago Reader. Arhivirano iz originala na datum 4 March 2016. Pristupljeno 16 February 2013. 
  81. ↑ „The 100 best horror movies”. Time Out. 3 June 2021. 
  82. ↑ Vermilye 2002: str. 133
  83. ↑ Tapper 2017: str. 75
  84. ↑ „Background”. Hour of the Wolf. WBAI. Arhivirano iz originala na datum 28 September 2007. Pristupljeno 2 December 2016. 
  85. ↑ „'Vargtimmen' behöver Bergman” (sv). Sveriges Radio. 14 March 2011. Arhivirano iz originala na datum 14 January 2019. Pristupljeno 14 January 2019. 

Bibliografija

Vanjske veze