Kaclerović je još u mladosti pristupio socijalističkom pokretu u Kraljevini Srbiji. 23. 3.1903. godine oko 5.000 studenata, đaka i radnika, je izašlo na demonstracije protiv apsolutističkog režima srpskog kralja Aleksandra Obrenovića, koje su organizovali studenti socijalisti Dimitrije Tucović i Triša Kaclerović, jer im nije dozvoljeno održavanje levičarskog skupa. Skup je završio nasiljem, u Beogradu je u sukobu s policijom poginulo pet, a ranjeno šest ljudi. Uhapšeno je više od 120 demonstranata, protiv 27 podignuta je optužnica, a Tucović i Kaclerović su emigrirali iz zemlje.[1]
22. avgusta1911. godine užički socijalisti su sazvali veliki radnički zbor zbog nepoštovanja Zakona o radnjama, na kojem je u ime Glavne partijske uprave i Glavnog radničkog saveza, govorio Triša Kaclerović.[3] Na osnovu diskusije socijaldemokratskih poslanika u Narodnoj skupštini, Dragiše
Lapčevića i Triše Kaclerovića, može se zaključiti da su aprilski izbori1912. godine u Užicu protekli u uslovima policijskog pritiska, korupcije i falsifikovanja izbornih rezultata.[4]
“
Mi imamo zajmova danas preko 700 i nekoliko miliona dinara. Zna se na što su ti zajmovi trošeni. Više od 2/3 utrošeno je na militarizam, na vojsku, na popunjavanje deficita, koji vojska svake godine čini, i na izdržavanje čitave činovničke vojske. A na narodnu prosvetu, zdravlje, na druge kulturne i važne narodne potrebe niste nijedne pare utrošili iz ovog velikog duga. Posledice su teške i ubistvene u svakom pogledu. Život siromašne mase postaje teži i očajniji, trpeza narodne mase postaje posnija i oskudnija.[5]
Kada sam sa jednim ministrom, koji je bio jedan od glavnih tvoraca 'Obznane', govorio o radničkim sindikatima i ukazao mu na njihovu potrebu, jer bez sindikata radnička klasa ne može da živi, rekao mi je taj ministar: 'Da, tako je, ali interes kapitalističke klase nije da se otvore sindikati, jer se mi nalazimo pred ekonomskim prosperitetom. U zemlji ima obilje zlata, nagomilanog novca, preduzeća se renoviraju, stvaraju se nova. Ako se sindikati otvore, onda će radnici tražiti povećanje nadnica i druga poboljšanja, a to će kočiti naš ekonomski prosperitet'. U toj misli, izrečenoj kroz usta tog državnika, i u činjenici da je to stvarno tako, treba tražiti uzrok hajci protiv KPJ. I dan-danas su sindikalne organizacije zatvorene zbog toga što vlasti neće da sindikati smetaju kapitalističkoj privrednoj politici.[7]
„Srpska socijaldemokratska partija prema srpskom seljaštvu“
„Kragujevački kraval“
„Martovske demonstracije i Majski prevrat“
„Radnički pokret u Požarevcu“
„Cimervaldska konferencija“
„Militarizam u Srbiji“
A New Light on Conditions in Serbia (sa Dušanom Popovićem), 1918.
„Obznana 29-XII-1920“
„Prve samostalne radničke organizacije u Srbiji 1895 do jula 1903“
Od štampanih glasila, bio je urednik „Tipografskog glasnika“, „Radničkih novina“ i „Radnika“. Bio je saradnik „Dnevnog lista“, „Narodnog lista“, „Radničkog lista“, „Okovanog radnika“, „Borbe“ i drugih.
Politički stavovi
Kritika ruskog apsolutizma
Početkom 20. veka, Kaclerović je bio veliki kritičar ruske imperijalne politike prema Balkanu:
Nije sišla Rusija na Balkan u licu svoga kancelara da donese sreće srpskom narodu. Ako nam prošlost može da posluži kao učitelj, da li bi mogli naći ma i jedan primer gde je politika ruska bila od koristi za srpski narod? Jedna politika koja je ogrezla u krvi, svirepostima i varvarstvu i ne može imati lepih želja za sreću ma koga naroda.
On je posebno kritikovao rasprostranjenu pojavu rusofilije u srpskoj politici. Kaclerović je tvrdio da ruska politika nije slovenofilska, već samo rusofilska. A rusofilstvo znači "vladu despotizma, vladu knute i tamnice, vladu belog i krvavog terora".
Fantastična je ljubav srpskih rusofila prema Rusiji. Sentimentalni su razlozi, razlozi osnovani na zabludi, samoobmani i golom verovanju, na kojima su podigli oni svoju politiku naslona na Rusiju. Osećanje blagodarnosti, bratska, slovenska krv, „osvedočena ljubav“ Rusije prema Slovenima — sve je to ušlo u političko veruju srpskih državnika. Otuda mesto ozbiljnog, trezvenog državničkog rada dolaze samo prazne hvale, himne; ovacije, oduševljeni usklici u slavu slovenske, ali ipak zato varvarske i krvave Rusije.
Umesto usklika "zavedenog" javnog mnenja: "živeo car, živela Rusija!" Kaclerović i srpski socijaldemokrati poručuju "nek padne despotizam i ruski carizam, nek nestane eksploatacije ljudi!"[9]
