Reč spektar uvedena je u 17. veku u optiku da označi opseg boja koje se dobijaju propuštanjem bele sunčeve svetlosti kroz optičku prizmu. Ubrzo je izraz preciziran na sliku intenziteta svetlosti u funkciji frekvencije ili talasne dužine.
Ubrzo je značenje izraza spektar prošireno na ostale talase, recimo zvučne, i danas se koristi da opiše zavisnost bilo kojeg signala koji može biti rastavnjen na sopstvene frekventne komponente. Spektar je obično dvodimenzionalni crtež gde je nezavisno promenljiva (horizontalna osa) frekvencija, talansa dužina ili iz njih izvedena veličina (energija, talasni broj, period...). Međutim, poslednjih dvadesetak godina razvijene su metode višedimenzionalne spektroskopije, naročito u nuklearno-magnetno-rezonantnoj spektroskopiji gde ima više nezavisno promenljivih ferekvencija pa spektri mogu imati dimenziju 2, 3, 4, 5, 6. (Mada nema principijelnog ograničenja, na 6 se stalo iz praktičnih razloga.)
Podela
Prema opsegu talasnih dužina spektar se deli na: gama zrake ~ 0,01 nm, h-zrake ~ 1 nm, ultraljubičaste zrake ~ 100 nm, vidljivu svetlost ~400-700 nm, infracrvene zrake ~ 1 mm-1 cm i radio-talase 1 m - 1 km. U elektromagnetnom spektru koji se proteže od gama zraka do radio-talasa, vidljiva svetlost obuhvata tek jedan mali deo. U novije vreme vrlo intenzivno se istražuju terahercni zraci (ili talasi) čiji je opseg talasnih dužina između infracrvenih i mikrotalasa koji su neposredno uz radio talase.
Zbog raznovrsnosti spektara ne postoji jedinstveni način za njihovu klasifikaciju nego se grupišu prema pogodnosti. Recimo spektar može biti
