Simbolizam je književni pravac, nastao u Francuskoj u poznom 19. veku. Za razliku od realizma i naturalizma, karakterišu ga idealističke crte. Simbolizam se okreće protiv pozitivizma i teži novim razvojnim mogućnostima.

Književna epoha simbolizma počinje oko 1860, a završava se oko 1925. godine.

Njene korene treba tražiti u društvenim promenama i istorijskim događajima 19. veka, kao što su industrijalizacija, tehnički i naučni napredak i nastanak materijalizma i filozofskog pozitivizma. Vremenom je odvajanje od apstraktnih vrednosti i idealističko-estetičkih osećanja postalo uočljivo i u književnosti, prvenstveno u realizmu i naturalizmu. Međutim, novonastala racionalistička slika sveta nije bila jedinstvena i, zahvaljujući brojnim otkrićima u oblasti matematike i fizike, kao što su rentgenski zraci, radioaktivnost i, nešto kasnije, teorija relativnosti, uvek je iznova dovođena u pitanje. Ta kriza pozitivističke slike sveta i konvencionalne religije i morala, kao i shvatanje sveta kao nečega neadekvatnog, dovela je, zajedno sa pobunjeničkom atmosferom kulture Fin-de-Siècle, do traganja za novim razvojnim mogućnostima.

Za francuske simboliste jedino se simbol pokazao kao celovit stilsko-tehnički element, koji omogućava umetničko oblikovanje sveta u skladu sa estetskim idealima. Odatle, iako se javlja kao subjektivan utisak, simbol treba posmatrati kao jedinstveno stilsko sredstvo. Pesnik simbolizma od delića stvarnog sveta stvara simbole, koji, ponovo sastavljeni, treba da stvore svet lepote, odnosno idealnog, estetskog, a često i spiritualnog savršenstva.

Pritom, važno je da se estetske istine ne opisuju direktno, već se evociraju indirektnim stilskim sredstvima. Simbolista elemente svog dela ne povezuje na konvencionalan način, stvarajući veze među rečima pomoću metafora, poređenja i drugih stilskih figura, nego otkrivajući neku vrstu afiniteta ili dublje srodnosti između stvari i reči, pomoću koje se mogu približiti svom idealu.

U tu svrhu, korišćene su i stilske figure kao što su sinestezija i onomatopeja, pomoću kojih se razrađivala svaka povezanost između mirisa, zvuka, boje i smisla reči i njenog približnog značenja. Bitnu ulogu u simbolističkoj poeziji igrala je muzikalnost, pri čemu se težilo eksperimentalnom jedinstvu, koje se nije dalo racionalizovati.

• Simbolizam

• Edward Jaime: Stefan George und die Weltliteratur. Aegis, Ulm 1949.
• Frederik D. Tunnat: Karl Vollmoeller – Dichter und Kulturmanager. Eine Biographie. Tredition Verlag, Hamburg, ISBN 978-3-86850-000-4.
• Gregor Streim: Das Leben in der Kunst: Untersuchungen zur Ästhetik des frühen Hofmannsthal. Königshausen & Neumann, 1996.
• Walther Killy, Hans Fromm (Hrsg.): Autoren und Werke deutscher Sprache. Literatur Lexikon Bd. 4. Bertelsmann Lexikon Verlag, Gütersloh 1988.