Radnja je smeštena 1935. godine, posle atentata na kralja Aleksandra u Marseju, u maloj srpskoj palanci. Porodica Topalović ima pet generacija muškaraca, koji se bave prodajom pogrebne opreme i grobarskim poslom i svađaju oko nasledstva upravo umrlog Pantelije Topalovića, osnivača porodične pogrebne firme. Najmlađi član, Mirko (Bogdan Diklić) porodice ima namere da ostavi porodični posao i da se bavi nečim „časnijim“; takođe, želeo bi da se venča sa Kristinom (Jelisaveta Seka Sablić), koja ga ne voli. Njen otac, Bili Piton (Zoran Radmilović) posluje sa porodicom Topalović, tako što iskopava i prodaje im stare sanduke, koje Topalovići prelakiraju i prodaju kao nove. I Bili je zainteresovan da dođe do Pantelijinog nasledstva ili para koje mu Topalovići duguju, zbog čega nagovara Mirka da se pokaže kao „čovek“ i da uzme svoj deo nasledstva, pre nego što se oženi Kristinom. Kristina je zaljubljena u Đenku, najboljeg Mirkovog druga, filmadžiju koji je iznad malograđanskog morala. Poslednja scena je početak obračuna izmežu Bilijeve porodice i porodice Topalović.
Model
Po izjavi Dušana Kovačevića, pisca drame, po kojoj su radjeni Maratonci, on je za ovu dramu uzeo kao primer SFR Jugoslaviju i proces njenog raspadanja, u kom Tito ima ulogu Pantelije, koji drži ,,Komusnitičko preduzeće, na okupu, a posle njegove smrti, preduzeće se raspada, a i likova ima tačno pet, što bi od prilike odgovaralo broju država po raspadu...Takodje se može primetiti da skoro svi likovi, kao da su bazirani po izgledu na popularnom Italijanskom stripu, Alan Ford, koji je bio hit u Eks Ju...
U intervjuu za Večernji list iz 2015., Kovačević je potvrdio da je Pantelija modeliran po uzoru na Tita:
Da. I ne samo on [Tito], već kompletno partijsko rukovodstvo u svim državnim "strukturama" nepromijenjenih od drugog svjetskog rata. Tih mi se godina činilo da nitko od naših rukovodilaca nema manje od stotinu godina... Izgleda da sam se na vrijeme našalio svemu što nas neizbježno čeka, i što nema lijeka osim smijeha.[1]
Kovačević je isto tako dodao da je Maratonce napisao dok je bio mlad u 1970-ima, kada je zbog beznađa ozbiljno razmišljao napustiti studiranje za pisca i posvetiti se nekom sigurnijem poslu, ali da kao zrela osoba više ne bi toliko zacrnio tu priču da ju je išao ponovno pisati:
Samo se mlad čovjek u okolnostima koje sam spomenuo može tako cinično poigrati ljudima koji se bave poslovima bliskim crnom platnu, svijećama, vijencima i oproštajnim govorima.[1]