Bobe je prvi veliki francuski vozač posle rata i prvi je vozač koji je osvojio Tur de Frans tri godine zaredom. Dva puta je bio nacionalni šampion, a jednom svetski.
Privatni život
Bobe je rođen u Sen Men le Granu, u blizini Rena. Otac mu je kupio bicikl kad je imao dve godine, a već posle pola godine, mogao je da prođe šest kilometara. Bobeov otac se takođe zvao Lui, pa su njega zvali Luizon (mali Lui) da bi izbegli zabunu.
Njegova sestra je igrala stoni tenis, a brat fudbal. Luizon je igrao i jedno i drugo i bio je šampion u stonom tenisu. Njegov ujak, Remon, bio je predsednik biciklističkog kluba u Parizu i pritiskao ga je da se fokusira na biciklizam.
Prvu trku vozio je sa 13 godina, bila je duga 30 kilometara, a Bobe je završio drugi u sprintu. Nastavio je da vozi lokalne trke, za vozače bez licence. 1941. vozio je nezvanični šampionat za juniore i završio je na šestom mestu, pobednik je bio Rafael Žeminjani, koji mu je kasnije postao suvozač i veliki rival. Tokom Drugog svetskog rata, Bobe je čuvao poruke za francuski pokret otpora, a nakon Dana D pridružio se vojsci, koju je napustio u decembru 1945. godine.
Karijera
1947—1955
Nakon napuštanja vojske, aplicirao je za licencu u biciklizmu, a greškom mu je poslata licenca za polu profesionalce. Nakon uspešne sezone, 1947. godine, prelazi u profesionalni tim Stela, koji je bio mali tim i uglavnom je vozio trke po Britaniji. Bobe je samostalno nastupao na nekoliko trka u Francuskoj i osvojio ih, time je dobio pozivnicu da vozi Tur de Frans, na kome su tada učestvovali nacionalni timovi. Bobe je morao da odustane na devetoj etapi u Alpima i zaplakao je, zbog čega je dobio nadimak u karavanu "plačljiva beba".
Godine 1948. Bobe je osvojio druga mesta u Nantu i Bretanji, a osvojio je trku u Parizu. Francuski nacionalni tim je dobio novog menadžera i Bobe je bio lider tima na Turu. Nakon treće etape, uzeo je žutu majicu, narednog dana je izgubio, ali je vratio nakon pobede na šestoj etapi. Kada je trka došla do Alpa, Bobe je imao 20 minuta ispred veterana Đina Bartalija, a zatim se desio jedan od najčarobnijih momenata u istoriji Tura. Italija je bila na ivici građanskog rata i ministar je tražio od Bartalija da skrene pažnju Italijanima time što će dominirati na Turu. Bartali je osvojio tri etape i Bobeova prednost od 20 minuta, pretvorila se u zaostatak od 32 minuta. Bobe je pobedio na dve etape i nosio je žutu majicu dva puta, od novca koji je zaradio preselio se u Pariz i kupio je radnju odeće ženi.
Bobe je 1949. godine osvojio trku u Švajcarskoj, a na trci Sen Men le Gran završi je na drugom mestu. Tur de Frans nije uspio da završi, mučio se od početka trke, prvog dana je dobio veliki zaostatak, kao i još četvorica iz francuskog tima. Napustio je Tur tokom desete etape, a na kraju sezone završio je osmi na gran priju deset nacija (nezvanično svetsko prvenstvo u vožnji na hronometar).
Godine 1950. osvojio je trke u Alžiru i Bretanji, na trci Roma—Napoli završio je drugi, a zatim je osvojio nacionalno prvenstvo. Na Turu je vozio sa Žeminjanijem, sa kojim je sklopio čvrsto prijateljstvo.Žeminjani i Bobe su bili na drugom i trećem mestu i nadali su se osvajanju u odsustvu povređenog Fausta Kopija, ali nisu imali snage i Tur je osvojio Ferdinand Kibler, Bobe je završio treći i osvojio je brdsku klasifikaciju. 1951. osvojio je Milan—Sanremo, Kriterijum Internacional i etapu na Pariz—Nici, a zatim je vozio Điro po prvi put. Osvojio je jednu etapu i brdsku klasifikaciju, a u generalnom plasmanu završio je na sedmom mestu. Nakon Đira osvojio je nacionalno prvenstvo, a na Turu je pobedio na jednoj etapi, a u generalnom plasmanu završio je na 20 mestu. Mučio se u brdima, menadžer, Žan Bido, poslao je vozače da mu pomognu, ali je odustao i koncentrisao se na Žeminjanija. Na kraju sezone osvojio je Điro di Lombardija trku. 1952. nije vozio nijedan grand tur. Osvojio je Kriterijum Internacional, Pariz—Nicu, gran pri deset nacija i trku u Bazelu. Na Lijež—Bastonj—Liježu završio je četvrti.
Godine 1953. osvojio je nekoliko trka u Francuskoj i etapu na Turu Romandije, na nacionalnom prvenstvu završio je treći. Nakon godine pauze, vratio se na Tur de Frans. Pobedio je na etapi 18 sa pet minuta i preuzeo žutu majicu, zatim je pobedio na hronometru na etapi 20 i osvojio je Tur sa 14 minuta ispred drugoplasiranog. Nagradu mu je, u Parizu, uručio Moris Garin, pobednik prvog Tura. Ipak na tom Turu nije bilo najboljih vozača, Ferdinand Kibler i Fausto Kopi nisu učestvovali, Igo Koble je vozio veoma loše, a Đino Bartali je bio previše star.
Godine 1954. osvojio je nekoliko trka u Francuskoj, uključujući i etapu na Kriterijumu Dofine. Na Tur de Fransu nije bilo Italijana, ali je Belgija došla sa jakim timom. Bobe je preuzeo žutu majicu na četvrtoj etapi pa je izgubio na osmoj. Lideri su se smenjivali dok Bobe nije opet dominantno pobedio na Izoardu, na etapi 18, nakon čega je pobedio na hronometru na etapi 21 i osvojio je Tur sa 15 minuta ispred Kiblera. Nekoliko nedelja kasnije, osvojio je svetsko prvenstvo u Nemačkoj.
Na početku 1955. osvojio je trku u Limožinu i trofej Sedis. Na Pariz—Rubeu završio je treći, a zatim je osvojio Flandriju. Bobe je osvojio i Tur Luksemburga i Kriterijum Dofine, gde je pobedio na tri etape. Na nacionalnom šampionatu završio je drugi, nakon čega je osvojio treći Tur zaredom. Menadžer Marsel Bido je tražio od tima da svi voze za Bobea, koji je pobedio na dve etape i osvojio Tur, ali je završio sa rupama u mesu i mrtvu kožu trebalo je odstraniti operacijom, niko se nije usuđivao da pomene rak.
1956—1962
1956. startuje sa drugim mestom u Kaenu, a nakon nekoliko manjih trka, osvojio je Pariz—Rube. Nije učestvovao na Turu, a do kraja sezone je pobedio u Liježu i nekoliko manjih trka u Francuskoj. Naredne godine je osvojio drugo mesto na Điro d’Italiji, uz jednu etapu. Na Tur se vratio posle dve godine, 1958. i završio ga je na sedmom mestu. Zadnji Tur vozio je 1959. ali ga je napustio tokom 18 etape.
1960. ostvario je devet pobeda, a 1961. četiri. Zadnju pobedu ostvario je na trci Barsac.
Kraj karijere i smrt
Uspešnu karijeru završio je 1962. godine, kada je automobil udario njega i njegovog brata Žana, koji je takođe bio profesionalni biciklista.
Nakon povlačenja iz biciklizma, Bobe je otvorio prodavnicu obuće, a postao je poznat po ulaganju i razvoju terapije talasima, koja mu je pomogla kad se oporavljao od udara automobila. Otvorio je centar Luizon Bobe.
Umro je od raka, dan nakon što je napunio 58 godina. Rak se pominjao i tokom operacije mrtve kože. Bobe je sahranjen na groblju u Sen Men le Granu i u gradu je otvoren muzej u njegovu čast.
.jpg)
