Kraljevina Sardinija ili kako će kasnije biti neformalno zvana Kraljevina Pijemont-Sardinija je bivša kraljevina koja je postojala od 1297. godine pa do ujedinjenja Italije 1861. godine

Sicilijanska kraljevina je zamenjena 1720. za Sardiniju, pa je kuća Savoj postala kraljevska dinastija. Iako se nazivala kraljevina Sardinija glavni posedi kuće Savoj u 18. i 19. veku su bile terirorije Savoja i Pijemonta sa glavnim gradom Torinom. Teritorija Pijemonta je 1743. ušla u sastav kraljevine Sardinije. Kada je Napoleon 1796. osvojio kraljevinu zajedno sa ostatkom severne Italije kralj Carlo Emanuele IV je pobegao na Sardiniju.

Kraljevina je 1814. ponovo uspostavljena Bečkim kongresom i proširena je delovima Republike Đenove, koja je služila kao bafer prema Francuskoj. U isto vreme Lombardija-Venecija je bila pod austrijskom vlašću. U doba nakon Napoleona kraljevinom su vladali konzervativni kraljevi Vittorio Emanuele I i Karlo Feliks od Sardinije. Umereni kontervativac Karlo Albert je 1831. došao na vlast. Pod pritiskom revolucije iz 1848. i liberala kraljevina je dobila ustav. Kraljevina je pod liberalnim pritiskom proglasila rat Austriji. Nakon početnih uspeha kraljevina je izgubila rat. Nakon kratkoga i katastrofalnoga drugoga rata sa Austrijom i poraza 23. marta 1849. u bici kod Novare Karlo Albert je abdicirao 23. marta 1849. u korist svoga sina Vittorio Emanuele II. Grof Kamilo Benso di Kavur je postao predsednik vlade, a kraljevina Sardinija je postala centar oko koga se odvijalo italijansko ujedinjenje. Kraljevina Sardinija je učestvovala u Krimskom ratu na strani Turaka, Velike Britanije i Francuske.

Francuska se udružila sa Pijemont-Sardinijom u ratu protiv Austrije 1859., tj, takozvanom Austrijsko-sardinijskom ratu. Napoleon III nije održao svoje obećanje Kavuru da će se boriti sve dok ne osvoje kraljevinu Lombardiju-Veneciju. Nakon krvavih bitki kod Mađente i kod Solferina u kojima su Francuzi i Sardinija pobedili, Napoleon je smatrao da je rat preskup, pa je iza Kavurovih leđa napravio separatni sporazum, po kome je Austrija ustupila samo Lombardiju. Pošto je Austrija odbijala da ustupi Lombardiju Sardiniji, složili su se da Lombardiju predaju Napoleonu III, koji će nakon toga Lombardiju predati kraljevini Sardiniji. Napoleon III je zbog obećanja Kavuru dozvolio kraljevini Sardiniji da zadrži Savoj i Nicu.

U kratkotrajnoj državi, koja se zvala Ujedinjene provincije centralne Italije održan je referendum, na kome je 5. marta 1860. izglasano da se pripajaju Pijemont-Sardiniji. Ta država Ujedinjene provincije centralne Italije sastojala se od Velikog vojvodstva Toskane, vojvodstva Parme, vojvodstva Modene i Papske države. Tada je Napoleon III bio uznemiren, jer se bojao jake Savojske države, pa je zahtevao da mu predaju Savoj i Nicu. To je učinjeno nakon referenduma na kome je 90% stanovništva Savoja i Nice glasalo da se pripoji Francuskoj.

Đuzepe Garibaldi je 1860. započeo kampanju osvajanja južne Italije u ime Pijemonta-Sardinije. Brzo je srušio Kraljevinu Dve Sicilije. Kavur je bio najzadovoljniji sa ujedinjenjem, a Garibaldijeva želja je bila da osvoji Rim. Kraljevina Italija je stvorena 17. marta 1861. Pijemont je postao najdominantniji i najbogatiji deo Italije. Torino je bio glavni grad do 1865. kada je Firenca postala glavni grad. Kuća Savoj je vladala Italijom do 1946.

Kraljevina Sardinija na Wikimedijinoj ostavi

• Map of the Kingdom of Sardinia