PROFILPELAJAR.COM

Joanikije Nešković
Datum rođenja	14. januar 1804.
Mesto rođenja	Opaljenik (Osmansko carstvo)
Datum smrti	20. februar 1873.
Mesto smrti	Kraljevo (Kneževina Srbija)

Joanikije (svetovno ime Ivan Nešković, poznat i kao vladika Janićije ili vladika Janja; Milandža, Opaljenik, 14. januar 1804 — Kraljevo, 20. februar 1873) je bio episkop šabački, a potom i užički episkop.

Biografija

Rođen je 14. januara 1804. godine u selu Milandži, ispod Crvene gore, više Ivanjice, u Moravičkom srezu Užičkog okruga. Milandža je zaseok današnjeg sela Opaljenik. Otac mu se zvao Neško Nedović, a majka Anđelija. Otac mu je bio pismen čovek pa je služio 19 godina kao pisar kod kneza Koste Raškovića i Še-age Aci Muratovića do 1804. a posle kod Karađorđa, kneza Maksima Starovlaha i drugih. Na krštenju je budući vladika dobio ime Ivan, a osnovno obrazovanje dobio je u školi u Zablaću a kasnije u Kaleniću gde je od 1825. do 1831. i sam učio „sirotne i monastirske đake“.

Beogradski mitropolit Ćirilo (Grk) 26. jula 1826. rukopoložio ga je u Kragujevcu za đakona. U vreme od 1831. do 1833. služio je kao đakon kod beogradskog mitropolita Melentija Pavlovića a kada je ovaj umro vratio se u Kalenić. Uskoro, 24. septembra iste godine, užički episkop Nikifor Maksimović proizveo ga je u Kragujevcu za jeromonaha, a knez Miloš ga je odredio da sa novoizabranim beogradskim mitropolitom Petrom Jovanovićem ide u Carigrad da bi prisustvovao hirotoniji ovog. Pri povratku iz Carigrada Joanikije je ostao kod mitropolita kao pridvorni jeromonah sve do 16. februara 1836. kada se vratio u Kalenić gde je radio kao rednik u manastiru i na parohiji. Kao pridvorni kaluđer kod mitropolita bio je svedok kada se knez Miloš izmirio sa pobunjenicima koji su bili nezadovljni njegovim načinom uprave. U proleće 1839. kao pismen čovek, upućen je „za nadziratelja“ pri obnovi Studenice, a iste godine je postavljen za člana Apelatorijske konzistorije i bio je dve godine namesnik ekonomije u Kaleniću. 1842. odredio ga je mitropolit za člana beogradske konzistorije i na molbu šabačkog episkopa za člana Šabačke konzistorije i nadziratelja podizanja episkopskog Konaka u Šapcu. Otuda se 1844. vratio u Kalenić i postao njegov nastojatelj kao i član Apelatorijske konzistorije. Iduće godine, 25. avgusta, mitropolit ga je postavio za igumana Kalenića a 6. maja 1847. proizveo ga je za arhimandrita. On je 1841. godine priložio Kaleniću dve zlato-tkane odežde, a 1846. načinio je ogradu od kamena oko Kalenića, dve vodenice i jedan Konak - kuću u Preradovcu. Za vreme njegove uprave u Kaleniću utvrđene su granice manastirske zemlje od strane državne komisije i na njih dobijena tapija, koju je 26. novembra 1849. potvrdio i knez Aleksandar Karađorđević.

Dana 19. oktobra 1849. godine izabran je za episkopa šabačkog, a posvećen 23. oktobra u Sabornoj crkvi u Beogradu. Posvećenje su izvršili mitropolit beogradski Petar Jovanović i episkopi užički Nikifor Maksimović i timočki Dositej Novaković. U toj eparhiji je ostao do 1854. godine kada je, zbog smrti episkopa Nikifora, izabran za episkopa užičke eparhije.

Njegov prethodnik je stolovao u Čačku, a on je sedište užičke eparhije premestio u Kraljevo. Obnovio je manastir Žiču 1855-1856. godine. Sazidao je dve crkve, jednu 1853. u Milandži, za dušu svojim roditeljima, i drugu u Preradovcu na imanju manastira Kalenić. Njegovim izborom za užičkog episkopa, kruševački okrug je odvojen od beogradske i pripao je užičkoj eparhiji. Zato se potpisivao kao episkop užičko-kruševački. Otkrio je lekovite osobine Vrnjačke Banje i počeo se lečiti u njoj. Za počasnog člana Društva srpske slovesnosti izabran je 12. januara 1858. godine, a za počasnog člana Srpskog učenog društva 29. jula 1864. godine.

Zaslužan je za podizanje prve škole u Ivanjičkom kraju 1833. godine u Milandži. Škola je radila do 1953. godine kada je zatvorena zbog nedostatka đaka. Napisao je knjigu „Besede“, objavljenu 1868. u Beogradu, kao i „Beleške iz naroda“. U kalendaru „Takovac“ iz 1867. godine objavljena je njegova autobiografija i drugi prilozi vezani za njegov život i rad.

Umro je 20. februara 1873. godine u Kraljevu i sahranjen 22. februara u manastiru Žiča.