Ovaj članak ili jedan njegov dio nije preveden ili je samo djelimično preveden. Ako smatrate da ste sposobni prevesti ga, pogledajte kako uređivati članak, kliknite na link uredi i prevedite ga vodeći računa o standardima Wikipedije i srpskohrvatskog jezika.
Fani Elsler pleše u La Voljeru, sada zaboravljenom baletu svoje sestre Tereze Elsler.[1]
Fani Elsler je rođena 23. juna1810. godine u Gumperdofu blizu Beča. Kao mlada upisala je školu baleta i bila je redovna do 1818. godine. Proglašena za jednu od najbonjih plesačica, Fani odlazi u Berlin1830. zatim u Pariz1834. godine, gde Marija Taljoni[2][3][4] balerina iz ere romantičnog baleta i centralana ličnost u istoriji evropskog plesa u njoj pronalazi pravog rivala.[5] Nakon što je blistala u ulozi Zoloe (Le Dieu et la Bayadère) i Lise (Le Diable boiteux), Fani nastavlja da učestvuje u nizu predstava koje joj daju još veću popularnost.
Od svojih najranijih godina bila je obučavana za balet, a pojavila se u Kerntnertorteatru[6] u Beču pre nego što je imala 7 godina. Gotovo uvek je plesala sa svojom sestrom Terezom, koja je bila 2 godine starija od nje;[7] sestre su učile ples sa Žan-Pjer Omerom i Fridrihom Horšeltom, počevši od vremena kada je Elsler imala 9 godina, takođe su putovale u Napulj, Italija, da bi studirali kod Gaetana Đoje. Posle nekoliko godina zajedničkog iskustva u Beču, sestre su otišle 1827. u Napulj. Dok je bila tamo, Fani je imala aferu sa Leopoldom, princom od Salerna,[8] sinom kralja Ferdinanda I od dve Sicilije,[9] što je rezultiralo rođenjem sina Franca.
Njihov uspeh u Napulju, kome je Elsler doprinela više od njene sestre, doveo je do angažmana u Berlinu 1830. Ovo je bio početak niza trijumfa Elslerove lične lepote i veštine u plesu. Nakon što je osvojila srca u Berlinu i Beču i inspirisala Fridriha fon Genca[10][11][12] izuzetnom strašću, posetila je London, gde je ljubazno primljena od strane Džordža i Harijet Grot, koji su praktično usvojili devojčicu koja je rođena tri godine. meseci nakon majčinog dolaska u Englesku.[7]
Septembra 1834, Elsler se pojavila sa baletom Kraljevske muzičke akademije (danas poznatim kao balet Pariske opere[13][14][15]), što je korak koji je očekivala sa mnogo strepnje zbog nadmoći Marie Taglioni[3][4][16] na toj sceni.[7] Međutim, Elsler i Taglioni su bile izuzetno različiti plesači, i uprava Opere je to videla kao priliku da podstakne kontroverzu angažovanjem Elsler. Taglioni je bila poznata kao danseur ballonné plesač, predstavljena lakoćom njenih odskoka i skokova. Elsler je, pak, njen ples odlikovao preciznošću u kojoj je izvodila male, brze korake. Elslerov tip plesa bio je poznat kao danse tacquetée. Rezultati njenih nastupa su, međutim, bili još jedan trijumf za Elsler, i privremeno zasenčenje Taglioni. Taglioni, iako finiji umetnik od njih dve, u to vreme nije mogla da se takmiči sa ličnom fascinacijom pridošlice. To je bilo upadljivo u njenom izvođenju španskeKačuče (iz Korali/Gideovog baleta Le Diabl boto iz 1836) da je Elsler nadmašila sve rivale.[7] Elsler nije bila Špankinja, ali njene izvedbe Kačuče bile su ispunjene vatrom i senzualnim životom. Pesnik Teofil Gotje[17][18] nazvao ju je „paganskom“ plesačicom zbog njenih nastupa u Kačuči, poredeći je sa Taglioni, „hrišćanskom“ igračicom.[19] Eslerov uspeh i Kačuča doveli su do široke potražnje za koreografiranim baletskim igrama specifičnog nacionalnog ukusa. Ove vrste plesova postale su veoma popularne, a sama Elsler je svom repertoaru dodala poljsku cracovienne (Krakovjak) i italijansku tarantelu. Njen imidž se često poistovećivao sa ružičastim satenom i crnom čipkom kao mesnata, senzualna španska plesačica, u oštroj suprotnosti sa prikazima Taglioni kao skromnog silfa u belom. Elsler nije posedovala samo tehnički dar, njena sposobnost da dramatično izvede bila je izuzetna. Njene predstave velikih romantičnih baleta, uključujući La Silfidu,[20][21][22]Žizel i La Esmeraldu, oslikavale su pojačane aspekte njihovih bivših likova. Ovo je donelo Elsler mesto među najtalentovanijim i najistaknutijim balerinama perioda romantičnog baleta.
Godine 1840. otplovila je sa svojom sestrom za Njujork na turneju koju je organizovao Henri Vikof, i nakon dve godine neponovljivog uspeha vratili su se u Evropu.[7][23] Dok je bila u Njujorku, Elsler je ugošćavao i pratio je Džon Van Buren, sin predsednika Sjedinjenih Država Martina Van Burena. U Vašingtonu je jednom prilikom Kongres zatvoren tako da niko ne bi propustio nastup Elslerove.[24] Lilijan Mur smatra da je Elsler bila „najslavnija Silfida koja je ikada igrala tu ulogu u Americi“, a poslednja scena je mnoge članove publike dovela do suza.[1] U Sent Čarls teatru u Nju Orleansu, Elsler je dobila ugovor na dve nedelje za 1.000 dolara za svako veče koje je plesala.[25]
Nakon prelepe turneje u Americi1840. godine, koja je odvodi čak do Havane, vraća se u Evropu i izvodi po prvi put u Londonu uligu Žizele koja je bila predstavljena dve godine ranije u Parizu od strane Karolite Grisi. Fani napušta scenu 1851. godine i povlači se u Hamburg a zatim se ponovo vraća u Beč gde pomno prati pozorišni i umetnički život.[26]
Danas je poznata kao majstor romantičnog plesa, očarala je savremenike svojom senzualnošću i sposobnošću da stvori i najdramatičnije situacije. Imala je dve sestre: Terezu (1808—1878) i Herminu (1811—1898) koje su takođe bile plesačice.[27]
↑Homans, Jennifer. Apollo's Angels: A History of Ballet, Random House, 2010.
↑ 3,03,1Madison U. Sowell, Debra H. Sowell, Francesca Falcone, Patrizia Veroli, Icônes du ballet romantique. Marie Taglioni et sa famille, Gremese, 2016.
↑ 4,04,1Marie Taglioni, Souvenirs. Le manuscrit inédit de la grande danseuse romantique, édition établie, présentée et annotée par Bruno Ligore, Gremese, 2017.
↑Johnson, Victoria (2008). Backstage at the Revolution: How the Royal Paris Opera Survived the End of the Old Regime. Chicago: The University of Chicago Press. ISBN978-0-226-40195-9.
↑Levin, Alicia (2009). "A documentary overview of musical theaters in Paris, 1830–1900" in Fauser 2009, pp. 379–402.
↑Pitou, Spire (1983). The Paris Opéra: An Encyclopedia of Operas, Ballets, Composers, and Performers. Genesis and Glory, 1671–1715. Westport, Connecticut: Greenwood Press. ISBN9780313214202.
↑Ludlow, Noah Miller (1880). Dramatic life as I found it; a record of personal experience; with an account of the rise and progress of the drama in the West and South, with anecdotes and biographical sketches of the principal actors and actresses who have at times appeared upon the stage in the Mississippi Valley. B. Blom. OCLC1067354.
