Epilij

Arijadna koju je Tezej napustio kad je usnula tema je opširne ekfrase u Katulovoj 64. pesmi, najpoznatijem sačuvanom epiliju. Rimska kopija grčkog izvornika iz 2. veka pne, Villa Corsini.

Epilij (starogrčki: ἐπύλλιον, množ. ἐπύλλια) naziv je za kratku narativnu pesmu koja pokazuje formalne sličnosti s epom, ali se uglavnom bavi temama i primenjuje pesničke tehnike koji se generalno ne smatraju glavnim obeležjem same epike. Ponekad se epilij jednostavno definiše kao "mali ep".[1]

Etimologija i značenje

Starogrčka reč ἐπύλλιον (epyllion) deminutiv je reči ἔπος (epos), koja u tom kontekstu znači "ep"; Liddellov i Scottov Greek–English Lexicon stoga definiše ἐπύλλιον kao "stih" ili "kratak ep", a za ovo drugo značenje navodi Atenejevu Gozbu sofista, II, 68 (65a-b):[2]

ὅτι τὸ εἰς Ὅμηρον ἀναφερόμενον ἐπύλλιον, ἐπιγραφόμενον δὲ Ἐπικιχλίδες, ἔτυχε ταύτης τῆς προσηγορίας διὰ τὸ τὸν Ὅμηρον ᾄδοντα αὐτὸ τοῖς παισὶ κίχλας δῶρον λαμβάνειν, ἱστορεῖ Μέναιχμος ἐν τῷ περὶ τεχνιτῶν.

Kratak ep (epyllion) koji se pripisuje Homeru, pod naslovom Pesma za drozdove, nazvana je tako jer je Homer za nagradu dobio drozdove kad ju je otpevao svojoj deci ― Menehmo to priča u svom spisu O zanatlijama.

Ovo je, zapravo, jedini zabeleženi primer iz antike da se ta reč upotrebljava u smislu u kojem ga otprlike koriste i moderni filolozi,[3] pri čemu se reč epilion u filološkoj nauci pojavljuje tek u 19. veku. Izgleda da je za popularizaciju tog termina bio zaslužan Friedrich August Wolf, budući da dva njegova eseja sadrže tu reč u svom naslovu: Ad Scutum Herculis epyllion Hesiodo subditum animadversiones (Napomene o Štitu Heraklovom, epiliju koji se pogrešno pripisuje Hesiodu) i Theocriti idyllia et epyllia (Teokritove idile i epiliji).[4] Klasičnim delom o epiliju u smislu heksametarske mitološke pesme, koja ne samo što je relativno kratka, nego je u određenoj meri prožeta karakteristikama helenističke poezije, jeste rad Moritza Haupta iz 1855. o Katulovoj 64. pesmi,[5] premda je Haupt verovatno koristio termin koji je prethodnih decenija postao uobičajen u raspravama o kraćim narativim pesama aleksandrijske književnosti.[6].

U prvoj polovini 20. veka pojavili su se prvi radovi posvećeni konceptu epilija: Leumannov rad o helenističkim epilijima, Jacksonov o primerima u rimskoj književnosti te Crumpov dijahronijski prikaz epilija kao posebnog žanra čija istorija počinje s grčkih pesmama helenističkog razdoblja i nastavlja se do Avgustovog razdoblja rimske književnosti.[7] Međutim, o tačnom značenju i opsegu termina "epilij" i dalje se raspravlja, a Richard Hunter nedavno je ovako sažeo trenutno stanje u toj raspravi:

Čak ako termin "epilij" i ne potiče iz antike, postojala je neka pojava koja se ne može ignorisati. Međutim, modernu raspravu o tome otežalo je grupisanje pesama koje su tako različite da gotovo obesmišljavaju to grupisanje, bez obzira na to koliko im je mnogo detalja zajedničko.[8]

Obeležja i pesnici

Epilij se, onako kako ga definiše većina modernih filologa, uglavnom sastojao od 100 do 600 heksametara i najčešće je govorio o životu mitskih heroja i heroina, a kasnije naročito o njihovim ljubavnim doživljajima.[1] Za epilij su karakteristične duge digresije o najrazličitijim stvarima te opisi umetničkih dela, prizora iz prirode, iz života ljudi i životinja, kao i umetnuti govori, monolozi i dijalozi. Epilij je izraz helenističke učene poezije, pisane za obrazovanu i probirljivu publiku, gde se velika pažnja posvećivala pažljivoj kompozicionoj tehnici.[9]

Kalimah (310–240. pne.), jedan od najistaknutijih predstavnika aleksandrijske poezije, teorijski je obrazlagao prednost male epske forme nad opsežnim epovima homerskog tipa, pa je govorio da je "velika knjiga veliko zlo" i ismevao Apolonija Rođanina što je ovaj napisao veliki ep Doživljaji Argonauta.[10] Kao klasičan primer male epske forme poslužio je antičkim piscima Kalimahov epilij Hekala, koji je obrađivao jednu inače malo poznatu epizodu iz mita o Tezeju, čime je pesnik pokazao "kako se stare priče o herojima uvek mogu zanimljivo obraditi ako se u njih unesu nove crte".[10] Naime, ovaj je epilij građen tako da su inače sporedni detalji mita razvijeni do samostalnih celina, dok je glavna tema obrađena kratko i tek uzgredno. [11] Epilije je pisao i nešto mlađi Teokrit (oko 300–oko 250. pne.), npr. Herakle koji ubija lava i Mali Herakle.[12]

U rimskoj književnosti pisali su epilije ― po ugledu na Kalimaha i Euforiona, od čijih su epilija ostali tek oskudni fragmenti ― neoterici Katul,[11] Gaj Licinije Kalvo,[13] Gaj Helvije Cina[13] [14] (sredina 1. veka pne.) i nešto mlađi Ovidije (Metamorfoze su u velikoj meri slične ovoj vrsti), dajući im pretežno erotičnu sadržinu.[11] Epilij umetnut u okvire većeg dela nalazi se i na kraju Vergilijevih Pesama o poljoprivredi, gde je u mit o pčelaru Aristeju umetnuta priča o Orfeju i Euridiki.[15]

Iz poznontičkog razdoblja sačuvana je Priča o Heroji i Leandru, mali ep pesnika Muzeja, koji je verovatno živeo početkom 6. veka i koji je u tom epiliju obradio priču koju je kao temu već bio iskoristio i Ovidije.[16]

Reference

  1. ↑ 1,0 1,1 Maricki-Gađanski & Puhalo 1991, str. 192
  2. ↑ Liddell, H.G. & Scott, R. A Greek–English Lexicon, 9th ed. (Oxford, 1940), s.v. [mrtav link][mrtav link] ἐπύλλιον[mrtav link].
  3. ↑ Fordyce 1961, str. 272
  4. ↑ Most 1982
  5. ↑ Pretiskano u Haout 1876, pri čemu se temeljna rasprava nalazi na str. 76–79; cf. Fordyce 1961, str. 272.
  6. ↑ Reilly 1953, str. 111
  7. ↑ Leumann 1904;Jackson 1913; Crump 1931
  8. ↑ Fantuzzi & Hunter 2004, str. 191
  9. ↑ Budimir & Flašar 1991, str. 238–239
  10. ↑ 10,0 10,1 Đurić & 1990, str. 670
  11. ↑ 11,0 11,1 11,2 Budimir & Flašar 1991, str. 239
  12. ↑ Sironić & Salopek 1977, str. 165
  13. ↑ 13,0 13,1 Budimir & Flašar 1991, str. 228
  14. ↑ Budimir & Flašar 1991, str. 227
  15. ↑ Budimir & Flašar 1991, str. 312
  16. ↑ Đurić & 1990, str. 702

Literatura

  • Allen, W. (1940), „The Epyllion: A Chapter in the History of Literary Criticism”, TAPA 71: 1–26 
  • Allen, W. (1958), „The Non-Existent Classical Epyllion”, Studies in Philology 55: 515–518 
  • Budimir, Milan; Flašar, Miron (1991). Pregled rimske književnosti. Beograd: Naučna knjiga. 
  • Courtney, E. (1996), „Epyllion”, S. Hornblower & A. Spawforth (eds.), Oxford Classical Dictionary (3rd rev. izd.), Oxford, ISBN 9780198661726 
  • Crump, M.M. (1931), The Epyllion from Theocritus to Ovid, Oxford 
  • Đurić, Miloš N. (1990). Istorija helenske književnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 
  • Fantuzzi, M. (2004), „Epyllion”, H. Cancik & H. Schneider (eds.), Brill's New Pauly: Antiquity, 4 (Cyr–Epy), ISBN 9789004122673 .
  • Fantuzzi, M.; Hunter, R. (2005), Tradition and Innovation in Hellenistic Poetry, Cambridge, ISBN 978-0521835114 .
  • Fordyce, C. J. (1961), Catullus: A Commentary, Oxford, ISBN 978-0198721475 
  • Haupt, M (1876), Opuscula: volumen secundum, Leipzig . (Pretiskano 1967, Georg Olms Verlag (Hildesheim))
  • Hollis, A.S. (1990), Callimachus: Hecale, Oxford, ISBN 0-19-814044-4 .
  • Jackson, C.N. (1913), „The Latin Epyllion”, Harvard Studies in Classical Philology 24: 37–50 .
  • Leumann, J. (1904), De epyllio Alexandino, Königsee .
  • Maricki-Gađanski, Ksenija; Puhalo, Dušan (1991), „Epilij”, Živković, Dragiša, Rečnik književnih termina (2. izd.), Beograd: Nolit, pp. 192–193 
  • Most, G.W. (1982), „Neues zur Geschichte des Terminus 'Epyllion'”, Philologus 126: 153–156 
  • Reilly, J.F. (1953), „Origins of the Word 'Epyllion'”, The Classical Journal 49: 111–14 
  • Sironić, Milivoj; Salopek, Damir (1977), „Grčka književnost”, Povijest svjetske književnosti, 2., Zagreb: Mladost, pp. 7–187 
  • Vessey, D.W.T.C. (1970), „Thoughts on the Epyllion”, The Classical Journal 66: 38–43