Bitka na Kosovu 1369. godine je bila bitka između starog srpskog plemstva iz Raške i novog plemstva koje držalo novoosvojene južne oblasti Dušanovog carstva.
Južno plemstvo je postalo veoma moćno za cara Dušana, a tokom vladavine njegovog sina Uroša braća Mrnjavčevići, Vukašin i Uglješa, su postali najjača kuća u Srpskom carstvu, jači čak od samog cara. Mrnjavčevići su krenuli da se prošire na susednu oblast Brankovića, a car Uroš Nejaki, Lazar Hrebeljanović i Nikola Altomanović su pokušali da im se suprotstave.
Tokom boja na Kosovu, Mrnjavčevići su uspeli da zarobe cara Uroša i nateraju ga da proglasi Vukašina Mrnjavčevića svojim naslednikom.[1]
Kako kazuju izvori, dvadeset godina prije kosovske bitke na istome se mjestu zametnuo žestok boj između vladara i sljedbenika dinastije Nemanjića. Nemanjićko-rašku koaliciju predvodili su Lazar Hrebljanović, Nikola Altomanović i car Uroš. Njima je bila suprotstavljena južna, makedonska, dinastija i koalicija braće koju poznajemo kao Mrnjavčevce: prilepskog kralja Volkašina i solunskoga despota Uglješe. [...] Ta je bitka završila pobjedom Volkašina i Uglješe, koji su, kao suvladari, vladali prostranim teritorijem, vodili jedinstvenu politiku, osigurali legitimitet Ohridske arhiepiskopije i bili najveća prepreka osmanlijskom prodoru. Zato i nije čudno što su sami otišli na Maricu da dočekaju Osmanlije, a da im se nije pridružio srpski sjever.[2]
U svom pohodu ka Kosovu, Vukašin je vodio jednu jaku armiju. Suprotstavile su mu se čete koje je uspeo da sakupi Lazar Hrebeljanović i Nikola Altomanović.[1] Uz njih je bio i car Uroš, ali teško da je on uza sebe imao bilo kakve značajnije snage.[1]
Do sudara ovih dveju armija došlo je na Kosovu. Moguća lokacija jeste grad Zvečan ili njegova okolina.[1] Ovaj utvrđeni grad je držao Nikola Altomanović.[1]
Tok bitke
Nikola Altomanović je nastupio veoma odlučno i direktno se upustio u borbu. Lično je predvodio svoje ratnike dok je Lazar Hrebeljanović oprezno posmatrao sam tok bitke. Nalazio se dovoljno blizu ivici bojišta tako da je u svakom momentu mogao, ako ustreba, da se bezbedno izvuče.[1]
Lazar Hrebeljanović je video da je vojska koju ima Vukašin mnogo jača i spremnija za ovu borbu, nakon čega je odlučio da se izvuče, umesto da uludo pogine.[1] Od svoje vojske je izvukao ono što je iole vredelo dok je deo vojske jednostavno ostavio. Kada se izvukao iz bitke mogao je sa bezbedne udaljenosti da vidi da se Nikola Altomanović sa svojom malom vojskom još uvek veoma hrabro bori, ali da se obruč oko njega i dalje steže.[1] U tome momentu mu se učinilo da je karijera Nikole Altomanovića završena i da će on naći svoj grob na Kosovu.[1] Fajrić smatra da se ostavljanjem Altomanovića u nemilosti Lazar "uspeo rešiti barem jednog konkurenta u borbama za teritorije."[1] Iako ostavljen na bojnom polju nasuprot Vukašinovoj vojsci, Altomanović se ljuto borio. Njemu je povlačenje Lazara Hrebeljanovića u tome momentu bilo neobjašnjivo i nerazumljivo.[1]
Uz neki neobjašnjiv sticaj okolnosti, ali i uz veliku ličnu hrabrost Altomanović je uspeo da se nekako izvuče sa bojnog polja. Vojska mu je sigurno pretrpela teške gubitke. No, sudbina cara Uroša je bila najgora. Njega je živa zarobio Vukašin Mrnjavčević.[1]
Nakon boja na Kosovu, braća Mrnjavčevići, Vukašin and Uglješa, uspeli su da nateraju zarobljenog cara Uroša, koji je bio bez dece, da proglasi Vukašina njegovim naslednikom.[1]
Poraz na Kosovu mora da je odjeknuo kao bomba po celoj Srbiji. Sada je kralj Vukašin sebi krčio put ka prestolu i izgledalo je da ne postoji iole ozbiljniji protivnik koji bi ga mogao zaustaviti.[1]
Nakon bitke o Altomanoviću se jedno vreme nije čulo ništa pa bi se moglo pretpostaviti da je bio ranjen i da se u nekom od svojih zabitih zamaka lečio. Za to vreme, od Altomanovića se ocepljuju veliki delovi teritorija, kao i jedan deo njegove vlastele.[1] Priliku da nešto zgrabi prvi je iskoristio Lazar Hrebeljanović oduzevši od Nikolinih teritorija Rudnik, koji je nesumnjivo najbogatije mesto koje je ovaj držao (1369).[1] Čak i neznatni vlastelin Miloš Pović koristi svoju priliku i stavlja pod svoju kontrolu moćni Zvečan. Nekadašnji Altomanovićev saveznik Sanko se uspeo izmiriti sa banom Tvrtkom i uz njegovu podršku uzeo je Konavle. To su bili postupci samo onih krupnijih velmoža za koje se zna, ali nema sumnje da je mnoštvo sitnijih iskoristilo svoju priliku i od poniznih Altomanovićevih slugu pretvorilo se u nezasite otimače.[1]
Literatura
Željko Fajfrić, Veliki župan Nikola Altomanović, Internet izdanje
