Boris Nikolajevič Bugajev (rus. Borís Nikoláevič Bugáev; Moskva, 26. oktobar 1880 - Moskva, 8. januar 1934), poznat pod književnim pseudonimom Andrej Beli (rus. Andréй Bélый), bio je ruski pesnik, romanopisac, esejista i književni teoretičar. Sin uglednog matematičara Nikolaja Bugajeva, Beli se školovao na prirodno-matematičkom fakultetu u Moskvi. Istovremeno je intenzivno proučavao savremenu i klasičnu književnost i filozofiju. Po estetičkim i poetičkim stavovima spada u mlađu generaciju ruskih simbolista. Na njegova uverenja snažno je uticao Kant, Niče, Rikert, Vladimir Solovjov, a posebo antropozof Rudolf Štajner, čiji je Beli bio saradnik i sledbenik. Spajajući dramske, epske i lirske elemente stvorio je novi književni žanr simfoniju. Napisao ih je četiri: Herojsku, Dramsku, Povratak i Pehar oluju. Objavio je zbirke pesama: Zlato u azuru, Urna i Pepeo. Eksperimentisao je na planu jezika u poemi Glosolalija. Temu Oktobarske revolucije obradio je u poemi Hristos Voskrese!
Objavio je nekoliko romana: Srebrni golub, Petrograd, Moskva, Kotik Letajev i Pokršteni Kinez. U njima je jezički inventivno obrađivao teme odnosa inteligencije i naroda, revoluciju, apsurdnost postojanja i dr. Teorijska gledišta objavio je u zbornicima Simbolizam, Arabeske, Zelena livada i dr. Veoma su značajni i njegovi memoari Na granici dvaju vekova, Početak veka i Između dveju revolucija.
Reference
Literatura
- Stojnić, Mila (1996). „Peterburg Andreja Belog”, pogovor u: Andrej Beli, Petrograd. Svetlokomerc. ISBN 86-7190-004-5.
.jpg)
