Шарган (лат.Vipera ursinii) је најмања и најређа европска змија отровница којој прети изумирање. Једна је од три змије отровнице на територији Србије и Републике Српске.
Физички изглед
Просечна величина одраслих јединки Шаргана креће се између 30 и 50 центиметара. Најдужа јединка може да достигне дужину од свега 50 до 60 центиметара.
Основна боја шаргана креће се од светлосиве до светлобраонкасте у зависности од пола. Има јасно изражене цик-цак шаре које су обично тамнобраон или сивкасте боје.
Бочно, дуж леђа налазе јој се браон или црне туфне. Доња страна тела је обично беле или сиве боје.
Глава јој је овална са три крупне крљушти. Леђне крљушти имају гребен. Јасно је одвојена од тела.
Као и код осталих отровница, реп шаргана је краћи у односу на тело. Тело је здепасто. На горњој страни главе има тамни узорак у облику латиничног слова В, а од ока до врата се протеже тамна пруга која се наставља у пеге дуж бочне стране тела.
Мужјаци и женке постоји полни диморфизам видљив у величини и боји, те дужини репа. Мужјаци су углавном светлосиви с израженијом цик-цак шаром (оштри рубови). Мужјаци имају дужи реп у односу на женке. Али су женке веће.
Зенице шаргана су вертикалне као и код других змија отровница.[3]
Размножавање
Шарган је једна је од „најстидљивијих” змија. Највећи део године проводи под земљом или старим корењемдрвећа.
Хладни део године, од октобра-новембра до марта-априла проводи у мировању, зимском сну (хибернација). Мужјаци излазе први, углавном у априлу у зависности од временских услова. Женке се појављују две до три недеље касније. Убрзо након тога ове змије крећу и са парењем.
Не полаже јаја, већ рађа потпуно формиране младе. На свет могу донети од две до седам младих змија дужине од 13 до 15 центиметара не тежих од три грама.
Отров шаргана је слабог интензитета и није опасан по човека, и реакција места уједа је слична убоду пчеле или осе. [4]
Распрострањеност
Обично избегава места где има људи и склања се када осети вибрације тла. Уколико се осете угроженим, уклупчају се и држе усправно главу. Своје негодовање исказују гласним сиктањем. До уједа најчешће долази када се нагази.
^McDiarmid RW, Campbell JA, Touré T Snake Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference. 1999. ISBN978-1-893777-01-9., Vol. 1. Washington, District of Columbia: Herpetologists' League. (volume).
Golay P, Smith HM, Broadley DG, Dixon JR, McCarthy CJ, Rage J-C, Schätti B, Toriba M Endoglyphs and Other Major Venomous Snakes of the World: A Checklist. Geneva: Azemiops. 1993.
Latifi M (1991). „Vipera ursinii”. The Snakes of Iran. Oxford, Ohio: Society for the Study of Amphibians and Reptiles. ISBN978-0-916984-22-9.
Шукало Г. (2022). Гмизавци Републике Српске - Бања Лука: Природно-математички факултет, Универзитет у Бањој Луци, (Бања Лука: Vilux), ISBN 978-99976-86-03-9
Veith, G. (1991). Die Reptilien Bosniens und der Herzegowina. 1. Herpetozoa 3(3-4): 97-196
