Црквена порта у Вранићу се налази у селу Вранић (градска општина Барајево). Издваја се по свом културно-историјском значају и представља својеврсан комплекс који чине црква брвнара (црква Св. четрдесет мученика) која датира с почетка 19. века и заштићена је као споменик културе од великог значаја, црква Св. Илије са звоником, грађена у другој половини 19. века, потом кућа породице Матић из прве половине 19. века са неколико помоћних објеката,[2] надгробници, Парохијски дом у коме се налазе Спомен музеј, архив и црквена библиотека, и свештеничка кућа.[3]
Црква брвнара у ВранићуЦрква Св. Илије у ВранићуНадгробнициПарохијски дом и Спомен-музејМатића кућаЈедан од помоћних објеката - млекара
Црквена порта у Вранићу се налази у центру села, на благо природно каскадираном платоу. Иако делује као спонтано настао комплекс, она се развијала по систему манастирских порти са функционалном поделом простора. Поред цркава из деветнаестог века и старог гробља у порти је изграђен парохијски дом и богата црквена ризница (спомен-музеј), а пренета је стара кућа породице Матић и неколико помоћних објеката.[4]
Први објекат на овом терену, који се тада звао Црквени крај, била је црква брвнара, која је ту пренета пре 1810. године, са оближње ликације зване Окапина.[1] Данас је то објекат који представља непокретно културно добро и споменик културе од великог значаја.
Црква Светог Илије у Вранићу грађена је у другој половини 19. века, а освећена је 1888. године. До тада се богослужење вршило у старој цркви брвнари. Последњи свештеник у старој цркви био је Милош Јоксић. Његовом заслугом озидан је нови храм у коме је служио до своје смрти 1910. године.[5]
У простору црквене порте такође се налазе и парохијски дом и спомен-музеј. Спомен-музеј је настао захваљујући вишедецнијском труду, знању и посвећености вранићког пароха Радивоја Митровића. У музеју се чувају вредни артефакти пронађени у околини Вранића, који датирају из различитих историјских периода, од неолита до средњег века. У другом делу музеја чувају се експонати из скорије прошлости: црквени мобилијар, иконе, богослужбене књиге и записи, старе народне ношње и предмети за свакодневну употребу. У истој згради налазе се архив и црквена библиотека.[5]
Кућа породице Матић из Вранића представља ретко очуван примерак шумадијске двоводне чатмаре из прве половине 19. века. Средином 20. века пренета је са оригиналне локације у црквену порту, како би се сачувала од рушења. На источној страни порте, уз ограду, поред куће породице Матић налази се и шест помоћних привредних објеката (два коша, две магазе и два млекара), који су пренети са различитих локација у Вранићу или из суседних села. Матића кућа је једина до данас идентификована устаничка кућа на београдском подручју из времена Првог српског устанка.[3]
Културно-историјски значај
Комплекс црквене порте у Вранићу са црквом брвнаром, Црквом Св. Илије, надгробним споменицима, кућом породице Матић и богатом збирком свештеника Радивоја Митровића данас представља немерљиво значајно споменичко наслеђе.[3] Хронолошки, обликовно и примарно функционално разнородан комплекс, чини хомогену целину чије укупне вредности надилазе појединачна значења објеката. Такође, овај простор је и својеврстан приказ спроведених конзерваторских поступака који дају могућност да се читају методолошки концепти заступљени у различитим временским раздобљима службе заштите, праве анализе и компарације, односно поред културног представља и стручни, едукативни потенцијал.[2][6]
Стручњаци Завода за заштиту споменика културе града Београда су, од оснивања давне 1960.године, препознали вредности тада постојећих објеката цркве брвнаре и Цркве Св Илије, водили археолошка ископавања, пројекте и радове за преношење објеката и реконструкцију цркве брвнаре, санацију оштећења на надгробним споменицима и новијој цркви, пројeкте за уређење порте и др.[2]
Галерија слика
Музејски експонати
Црквена библиотека
Матића кућа - унутрашњост
Вајат и магаза
Кош
Млекар - унутрашњост
Напомене
^Прва црква подигнута на овом локалитету пренесена је са локације Окапина у Вранићу, о чему сведочи спомен-белег који се налази на Окапини, а који је 1810. године обновио поп Атанасије.[1]
Јованчевић, Негослав (приређивач) (2015). Летописи црквеног и друштвеног живота села Вранића код Београда. Крагујевац: Каленић. ISBN978-86-84183-90-5.COBISS.SR219780364
