Ходошки зборник или кодекс („Codex mizxcellaneus 1390 monastero Chodos“) најстарији је писани документ о српској медицини из 14. века (око 1390), који се ослањао на Диоскоридову ^[а] и Галенову науку о лековитом биљу, које су представљале основ западноевропске фармакотерапије. Овај документ садржи податке како о српским, тако и о страним биљкама и биљним лековима који су коришћени у српском народу. Он је послужио и као основа за настанак Хиландарског медицинског кодекса број 517 (сматра да потиче из периода од 13 до 15. века), који је откривен у библиотеци манастира Хиландар 1951.године. У њему је описана употреба 100 биљних врста и дрога биљног порекла.^[1] Оба наведена дела послужила су као будућа основа непрекидној традицији употребе лековитог биља у куративне и профилактичке сврхе у српском народу и стварању бројних лекаруше познатих и непознатих аутора, насталих у периоду осмалијског ропства, када су домаће биљне дроге представљале једину доступну сировину за израду лекова.^[2][3][4]

Човекова жеља за излечењем многих болести којима је непрестано био изложен још у дубокој прошлости, приморала га је на трагања за лековима у природи о чему сведоче различити извори у виду писаних података, сачуваних споменика, па чак и оригиналних биљних лекова. Сазнања до којих долазимо изучавањем историје фармације, пружају нам ти извори настали као резултат дуге људске борбе са болестима, у којој је човек научио да лекове проналази у биљкама, њиховој кори, семену, плодовима, листовима и другим биљним органима. Знатно касније за многе лекове биљног порекла, из најстарије људске цивилизације, која је човек миленијумима користио све до данашњих дана, савремена фармацеутска наука и медицина потврдила је њихово активно деловање и уврстила их у савремену фармакотерапију.^[5]

Историјски гледано Ходошки зборник је зборник мешовитог састава који уз текстове битне за средњовековну медицинску праксу садржи и један од најстаријих сачуваних преписа Душановог законика и других књига Душановог законодавства.

Ово капитално дело српске научне медицине , чува се у прашком музеју (Шафарикова збирка под сигнатуром VV 110-IX F 10 Ш) и састоји се од 163 странице. Поред астролошког поглавља, зборник садржи и веома добре физиолошке и гинеколошке описе, уз навођење бројних практичних рецепата (88). Ти рецепти су јасно наводили како треба лечити поједине болести (50) углавном интернистичке.

Колика је била велика практична примењивост и стручност „Ходошког зборника“, можемо закључити на основу бројних доказа, да су поједини рецепти (па и групе рецепата) идентично „ad litteram“ преписивани у другим зборницима.

Први део рукописа обухвата правне садржаје, док текстови медицинског карактера чине засебну и независну целину. У највећем делу Ходошки зборника (фармакотерапијски садржаји) представљена је практична примена појединих дрога, у првом реду биљног, минералног и животињског порекла.

Ма колико данашњој медицини многи средњовековни лекови (поготово они животињског порекла) толико и њихова примена изгледаа чудна јер се позује са астролошким текстовима, молитвама, бајалицама и употребом амулета (лат. amulētum),^[б]. Тако се, на пример:

• Против грозница, предлаже примена богојављенске водице, уз коју се чита молитва Христу
• Против напада беснила, као лек предлаже просфора са исписаном магијском формулом.^[6]

Ипак, основни теоријски принципи лечења представљени су у хуморалној теорији, чијим излагањем отпочиње и ходошка лекаруша (из прве трећине 15. века, која је најрепрезантативнија лекаруша како због свог садржаја тако и старине сачуваног преписа, ходошког рукописа.^[7]

У Ходошком рукопису на сликовит начин приказана је практична примена појединих дрога, од којих су справљани лекови како за оралну употребу тако и за спољашњу, у виду масти и мелема. Наводимо неке примере:

• Против зубобоље, предлагана је примена скуваног у вину корена од брескве, са копитњаком, затим испирање уста вином.
• За бељење зуба, предлагao се прах од јелењег рога којим су се премазивали зуби све док не постану бели.
• Против задржавања мокраће, тровања печуркама и против жутице, предлагала се примена пелин.
• Против генерализованог отока тела, предлаже се теријак са топлим вином
• За лечење губе, требало је попити кимин (лат. Cuminum cyminum, Carum carvi), са медом помешан у топлом вину или вино са прахом од јелењих рогова.
• Против цурења гноја из ува, предлагана је израда масти од алоје
• Прелом кости, лечен је мелемима од алоје
• За подмлађивање, предлаже се бобово брашно
• За лечење уједина од животиња, коришћен је матичњак са медом који је у виду облога стављан на рану.^[8]

У начелу „Ходошки зборник“ се тематски састоји од списа из физиологије, списа из гинекологије и списа из фармакотерапијске области. Прва два текста (физиолошки и гинеколошки) су преводи грчких извора, а најобимнији фармаколошки део је превод са латинског на српски салернског списа (лат. „Practrica bredvis“). Аутор оригиналаног салернског текста лат. „Practrica brevs“ је чувени учитељ салернске школе Јоаnnеs Plаtеарiusu (познат и као лат. „Salernitani excelentissimi“).

Из „Ходошког зборника“ преписивани су (не сви) рецепти у „Јатрословија о всакој вешти“, „Призренском зборнику“, Скадарском зборнику“, „Дечанском зборнику“, „Босанском зборнику“ итд. Број зборника у којима су преписани текстови најбоље говори о ауторитативности текстова јер се већина рецепатура може и данас наћи и прочитати у појединим зборницима.^[9]

• Доментијан: Живот Светога Саве и живот Светог Симеуна. Стара Српска књижевност у 24 књиге, Просвета/СКЗ Београд 1988, књига четврта, стр. 339.

• Лековито биље кроз историју