Хашка конвенција о усвајању (Хашка конвенција о заштити деце и сарадњи у погледу међународног усвојења) је међународна конвенција која се бави међународним усвајањем, „прањем деце” и трговином децом, у настојању да заштити оне који су укључени од корупције, злоупотреба, и експлоатацију која понекад прати међународно усвајање.^[1] Конвенција се сматра кључном јер обезбеђује формално међународно и међувладино признање међународног усвојења, како би се осигурало да ће усвојења у складу са конвенцијом генерално бити призната и примењена у другим земљама потписницама.

У преамбули Конвенције стоји:

• Међудржавна усвајања ће се вршити у најбољем интересу детета и уз поштовање његових или њених основних права и да би се спречила отмица, продаја или трговина децом и свака држава треба да предузме, као приоритет, одговарајуће мере како би детету омогућило да остане под старањем своје породице.

Главни циљеви конвенције, наведени су у члану 1:

• да успостави заштитне мере како би се осигурало да се међудржавна усвајања одвијају у најбољем интересу детета и уз поштовање његових или њених основних права признатих у међународном праву,
• да успостави систем сарадње између држава уговорница, како би се осигурало да се те заштитне мере поштују, и на тај начин спречила отмица, продаја или трговина децом,
• да обезбеди признавање у државама уговорницама усвајања извршена у складу са конвенцијом.

Конвенцију је развила Хашка конференција о међународном приватном праву, водећа организација у области међународног приватног права. Закључена је 29. маја 1993. године, а ступила је на снагу 1. маја 1995. године.^[1] Од марта 2019. године, конвенцију је ратификовало 99 држава. Јужна Кореја, Непал и Русија су је потписале, али нису ратификовале.^[1] Многе земље које нису ратификовале Конвенцију не дозвољавају страно усвајање своје деце, нити усвајање стране деце.

С обзиром на претходне мултилатералне инструменте који укључују неке одредбе у вези са међудржавним усвајањем, Хашка конвенција о усвајању је главни мултилатерални инструмент који регулише међународно усвајање и позива на потребу за координацијом и директном сарадњом између земаља, како би се осигурало поштовање одговарајућих мера заштите.

Хашка конвенција о усвајању има неколико захтева. Процес усвајања укључује успостављање „Централне власти“ која ће служити као примарни контакт земље у процесима усвајања. Вршење неколико провера за дете које испуњава услове за усвајање, укључујући проверу исправности усвајања према законима обе земље., лагање разумних претходних напора да се олакша домаће усвајање;и пристанак да се користе само сертификоване агенције за усвајање.^[2]

Члан 3 истиче да цео процес мора бити одобрен од стране централних органа за усвајање које су одредиле државе уговорнице. Ако се у потпуности имплементира на националном нивоу, конвенција нуди заштитни оквир од потенцијалних ризика приватног усвајања (када усвојиоци одређују услове усвајања директно са биолошким родитељима или са дечјим институцијама смештеним у земљи порекла, без понављања акредитованим пружаоцима услуга усвајања).^[3]

Имплементација и рад Конвенције о међудржавном усвајању из 1993. године: Водич за добру праксу, коју је припремила Хашка конференција о међународном приватном праву, пружа помоћ у раду, употреби и тумачењу конвенције.^[4]

Да би се ускладили са међународним стандардима, уведене су многе измене у национално законодавство, којим се доносе закони којима се криминализује чин стицања неприкладне користи од међународног усвајања.^[5] Међутим, случајеви трговине и продаје деце ради усвајања и даље се дешавају у многим деловима света. Нарочито у ванредним ситуацијама, у време природних катастрофа или сукоба, примећује се да се деца усвајају без поштовања строгих законских процедура, уз ризик да може доћи до случајева трговине децом.^[6] Примећена је прекомерна бирократизација процеса усвајања, након примене Хашке конвенције о усвајању, у циљу успостављања могућих додатних препрека за смештај деце.^[7]