Физичко дистанцирање, социјално дистанцирање или одстојање скуп је нефармацеутских акција намењених заустављању или успоравању ширења заразне болести . Циљ друштвеног удаљавања је смањивање вероватноће контакта између особа које носе инфекцију и других који нису заражени, како би се што више смањио пренос болести, укупан број зараженог становништа и смртност.^{[5] [6]}

Друштвено удаљавање је најефикасније када се зараза преноси капљичним путем (кашаљ или кијање), директним физичким додиром (укључујући полни однос), индиректним физичким контактом (нпр. додиром контаминиране површине); или преносом кроз ваздух (ако микроорганизам може дуго да опстане у ваздуху). ^[7]

Друштвено удаљавање може бити мање ефикасно у случајевима када се зараза преноси првенствено зараженом водом или храном или векторима попут комараца или других инсеката, и ређе од особе до особе. ^[8] Недостаци друштвеног удаљавања могу укључивати усамљеност, смањену продуктивност и губитак других погодности повезаних са људском интеракцијом.

Кроз историју се ова метода користила за одвајање људи заражених губом у посебна насеља као најефикаснији начин спречавања даљег ширења болести. ^[9]

Са епидемиолошког становишта, основни циљ друштевног удаљавања је смањење основног броја репродукције, ${\displaystyle R_{0}}$, који је једнак просечном броју здравих особа које једна заражена особа може заразити, у популацији где су све особе подједнако подложне разбољевању. У основном моделу друштвеног удаљавања,^[10] одређени део становништва ${\displaystyle f}$ поступа по правилима друштвеног удаљавања и смањује број контаката са другим људима на број ${\displaystyle a}$ (који је мањи од укупног броја људи са којима би иначе дошли у додир), тада је нови ефективни број репродукције ${\displaystyle R}$ описан следећом формулом:^[10]

$${\displaystyle R=[1-(1-a^{2})f]R_{0}}$$

На пример, 25% становништва смањује број особа са којима долази у контакт за 50%, ово резултира у ефективном броју репродукције од 81% основног броја репродукције. Наизглед мало смањење игра велику улогу у одлагању експоненцијалног раста и ширења заразе.

Мере друштвеног удадљавања могу бити:^[11][12]

• затварање школа (проактивно или реактивно)
• затварање радњи и продавница ^[13] које нису од кључног значаја за заједницу
• изолација
• карантин
• санитарни кордон
• друштвена изолација у пандемији
• отказвање великих скупова као што су спортски догађаји, биоскопи или музички фестивали^[14]
• огранчавање или укидање јавног превоза^[15]
• затварање установа и простора за рекреацију (јавних базена, теретана)^[16]
• мере заштите појединаца које укључују смањивање контаката „очи у очи”, обављање послова електронским путем, избегавање јавних места и непотребних путовања^[17][18]

• Социјално дистанцирање у пандемији Ковид-19