Урош Десница (Обровац, 28. август 1874 — Сплит, 13. јул 1941) био је правник и политичар.

Основну школу завршава у Обровцу а класичну гимназију у Задру.^[1] Студирао је истекао титулу доктора права на Универзитету у Бечу.^[2] За време студије био је члан организације српских студената Зора.^[3]

У периоду 1897–1900 ради у среском суду у Обровцу и покрајинском у Задру. Од 1900. отвара своју адвокатску канцеларију у канцеларију и постаје политички активан као члан Српске народне странке на Приморју.^[3]

Десница је био присталица српско-хрватске сарадње и са тих позиција учествује у доношењу Задарске резолуције 1905. године.^[3]

Оштро се противио аустроугарској анекцији Босне и Херцеговини, чему је посветио низ чланака објављених у италијанској штампи. Вријеме Првог свјетског рата провео је у Обровцу и на породичном имању у Исламу грчком.^[3]

Противио се италијанској окупацији Далмације. Један је од аутора Апела народа Сјеверне Далмације у којем се тражи од сила Антанте да зауставе италијанске акције.^[3]

Покренуо је и објављивао Наш лист од 1919. до 1920.^[3]

Италијанске власти га хапсе као пројугословенског интелектуалца и интернирају код Перуђе. Након повратка из интернације отвара адвокатску канцеларију у Обровцу, док је Задар био под италијанском управом.^[3]

Од двадесетих година политички је активан као дио Народне радикалне странке, чију организацију успоставља у бенковачкком срезу.^[3] Биран је за посланика Народне скупштине 1923. године.^[3]

Од 1919. до 1926. уређује лист Држава објављиван у Сплиту. Своју адвокатску канцеларију измјешта у Сплит, гдје је био члан адвокатске коморе.^[3]

Подржавао је шестојануарски режим. Политичку делатност наставља у оквиру ЈНС. ^[3]

Биран је за сенатора 1923. као кандидат у Приморској бановини.^[3]

До 1933. обављао је функцију предсједника Привредно-културне матице за Сјеверну Далмацију. Матица и Десница били су предмет критика свештеника и публицисте из Шибеника Стеве Пространа који је у једном листу написао критиковао варошку интелигенцију у северној Далмацији због њеног нехата и користољубља док је истодобно хвалио шумадијску стваралачку интелигенцију.^[4] Овим поводом написана је декларација коју потписује Десница и неколико чланова елите Срба Далмација.^[4] Десница је био супростраствљен групи коју је предводио др Иринеј (Ђорђевић). У неколико листова размјењивали су међусобне оптужбне за малверзације и друга недјела.^[4] Интензивни вербални сукоб прекинуло је убиство краља Александра 1934. а наредне објаве зауставља државни тужилац сматрајући да је кампања већ прешла границе дозвољеног и изазвала нерасположење у појединим мјестима.^[4]

Сенатски мандат трајао му је до 3. јуна 1938. однонсо пуних шест година.^[4]

Када ЈНС у вријеме избора 1938. одлучује да подржи Мачека, Десница организује збор Срба Далмације на којем се доноси закључак да подржавају ЈРЗ Милана Стојадиновића, након чега доноси одређен број гласова Стојадиновићевој опцији.^[4]

Након окупације Краљевине Југославије, постаје организатор Одбора за помоћ српским избјеглицама у Сјеверној Далмацији и коиницијатор петиције којом се тражи од италијанских снага да окупирају дјелове Далмације које предоминантно настањују Срби.^[4]

Одликован је Орденом Светог Саве II реда.^[4]

Деснице су угледна породица далматинских Срба.^[1] Отац Владимир (1850–1922) био је политички представник Срба и предсједник општине Обровац, док је мајка грофица Олге Деде-Јанковић била ћерка последњег мушког потомка лозе витеза Стојана Јанковића.^[1] Његов млађи брат Бошко Десница био је историчар.^[1]

Син му је српски и југословенски књижевник Владан Десница.