Трећа пандемија куге била је велика пандемија бубонске куге која је почела у Јунану, у Кини,^[1] 1855. године. Ова епизода бубонске куге проширила се на све континенте и на крају довела до више од 12 милиона смртних случајева у Индији и Кини^[2] (и можда преко 15 милиона широм света)^[3], и најмање 10 милиона Индијаца је убијено у Британској Индији, што је чини једном од најсмртоноснијих пандемија у историји.^[4][3][5] Према Светској здравственој организацији, пандемија се сматрала активном до 1960. године када је број жртава у свету пао на 200 годишње. Смртност од куге наставља се на нижем нивоу сваке године од тада.^[6]

Назив се односи на трећу од најмање три познате велике пандемије куге.^[7] Први је започео Јустинијановом кугом, која је похарала Византијско царство и околна подручја 541. и 542. године; пандемија је опстајала у узастопним таласима све до средине 8. века. Други је почео са црном смрћу, која је убила најмање једну трећину европског становништва у низу растућих таласа заразе од 1346. до 1353. године; ова пандемија се редовно понављала све до 19. века.^[8]

Обрасци жртава указују да су таласи ове пандемије из касног 19./раног 20. века можда долазили из два различита извора. Први је био првенствено бубонски и разношен је широм света преко океанске трговине, транспортом заражених особа, пацова и терета са бувама. Други, вирулентнији сој, био је првенствено пнеумонијског карактера.

Мрежа глобалног транспорта је погодовала и проузроковала пошироко ширење болести у наредних неколико деценија.^{[9][10][11][12]}