Његово управљање александријском патријаршијом обележила је оштра борба са остацима паганизма и против оригенизма.[3] У сукобима хришћана и паган изгорела је чувена Александријска библиотека, за шта неки кривицу приписују њему, мада без доказа. Наследио га је његов нећак, Кирил Александријски.[4]
Као веома амбициозан Теофил се трудио да свој утицај прошири и на Цариградску патријаршију. Након смрти Нектарија Цариградског (381-397), покушао је да на његово место постави свога кандидата. Када је, у супротности његовим плановима на то место изабран свети Јован Златоуст, Теофил је чинио све да га са тог места склони. Узео је активно учешће у интригама против Цариградске јерархије, којес у довеле до тога да Јован Златоуст два пута буде прогнан из Цариграда. Председавао је на тзв. "сабору под храст", одржаном 403. године у Халкидону на коме је, уз помоћ цара Аркадија и царице Евдоксије, свргао Јована Златоуста са места цариградског патријарха.
Извори
^Edward Gibbon, The Decline and Fall of the Roman Empire, New York: The Modern Library, n.d., v. 2, pp. 57 et seq.