Теодор I Палеолог (грч. Θεόδωρος Α΄ Παλαιολόγος; Цариград) је био први морејски деспот (1383—1407) из династије Палеолога. Био је четврти син византијског цара Јована V (1341—1391, са прекидима) и његове супруге царице Јелене Кантакузин. Започео је византијску експанзију на Пелопонезу и ширење деспотовине^[1], а уз помоћ Албанаца, које је насељавао и користио као војнике, успео је да сломи власт локалних велможа^[1].

Деспот Теодор I је био први члан династије Палеолога постављен за деспота Мореје, након коначног пораза ривалске породице Кантакузин, која је под царем Јованом VI Кантакузином покушао да узурпира власт над Византијским царством.

Деспот Теодор I је водио неколико војних похода да прошири своју провинцију, успешно анектирајући неколико латинских поседа који су ту остали од Четвртог крсташког рата. Умро је без познатих наследника, а наследио га је као деспот Мореје синовац деспот Теодор II, син цара Манојла II Палеолога.

Цар Манојло II је био други син цара Јована V Палеолога и царице Јелена Кантакузин, која је била ћерка цара Јована VI Кантакузина (1341—1354) и царице Ирине Асен. Они су поред њега имали још четворо деце.

Деспот Теодор I се 1384. године оженио Бартоломејом Ачајоли са којом није имао деце, а према неким изворима његова ванбрачна ћерка је била удата за емира Сулејмана, једног од синова султана Бајазита I (1389—1402) који су се после његове смрти борили око престола.

Теодор је био најмлађи преживели син византијског цара Јована V Палеолога и његове жене царице Јелене Кантакузин. Његов деда по мајци био је бивши цар Јован VI Кантакузин. Његова старија браћа били су цар Андроник IV Палеолог и цар Манојло II Палеолог.

Године 1376. деспота Теодора I Палеолога, већ именованог деспота, његов отац цар Јован V одредио је да управља Солуном, али пре него што је могао да преузме град, ухапсио га је и заједно са оцем и братом Манојлом затворио његов најстарији брат цар - савладар Андроник IV. Ово заточеништво у Анемском затвору у Цариграду трајало је све време Андроникове узурпације, од 1376. до 1379. године. Убрзо након повратка на власт цара Јована V, деспот Манојло је постављен да влада у Солуну, а деспот Теодор I је на крају пребачен у Мореју.

Теодор је рођен током шесте деценије 14. века у Цариграду. Титула деспота му је додељена 1376. године и он је упућен да преузме власт у Солуну, али је наредне три године провео у заробљеништву, услед побуне његовог старијег брата цара Андроника IV (1376—1379). Он је извршио државни удар, збацио оца са власти, а своју браћу утамничио. Након повратка цара Јована V на власт, Теодор је ослобођен и почетком девете деценије XIV века бива послан у Мореју. Он успева да сузбије Кантакузине и да 1383. или 1384. године постане суверени владар Морејске деспотовине.

Своју позицију је ојачао 1384. године женидбом са Бартоломејом Ачајоли, ћерком Нерија I Ачајолија (1371—1394) господара Коринта и каснијег Атинског војводе. На унутрашњем плану, он почиње интензивно насељавање Албанаца на Пелопонез. Њихов долазак је довео до повећања становништва и радне снаге, који су услед сталних ратова били смањени, што је омогућило напредак земљорадње и повећање прихода. Поред тога, он их је употребио и као војнике у обрачуну са локалним магнатима, чиме је успео да сузбије њихову самовољу и ојача своју власт.

Деспот Теодор I је започео ширење византијске власти на рачун латинских суседа у чему је имао делимичног успеха. Након смрти свог таста 1394. године од Карла I Тока (1386—1429) је откупио Коринтску област са градом Коринтом и земљоузом који је омогућавао копнени прилаз Пелопонезу. Сукобио се и са Наварском компанијом која је контролисала север Пелопонеза и победио их 1395. године. Међутим, услед османских упада у Морејску деспотовину 1395. и 1397. године, деспот Теодор I продаје Коринт (1397. године) и целу деспотовину (1400. године) витешком реду Јовановаца и повлачи се у Монемвасију. Они су успели да у наредним годинама одбију све османске нападе на Коринтски земљоуз и спрече њихов продор на Пелопонез, али се 1403. године повлаче са њега и Пелопонеза, махом због великог непријатељства локалног грчког становништва према њима^[1]. Цар Теодор I је након тога повратио пређашње територије и већ 1404. године је под својом контролом држао целокупну Морејску деспотовину.

Цар Теодор I је умро 24.06. 1407. године у Мистри, а наследио га је малолетни братанац деспот Теодор II (1407—1443), који се од раније налазио у Мореји и припремао да га наследи. Он је био други син његовог брата и тадашњег византијског цара Манојла II (1391—1425), са којим је деспот Теодор I био у добрим и блиским односима и који му је око 1409. године саставио посмртни говор.

Манојло Кантакузин, деспот Мореје, умро је 1380. године. Његов брат, деспот Матија Кантакузин, служио је као привремени владар пре доласка деспота Теодора I крајем 1382. или почетком 1383. године. Или деспот Димитрије I Кантакузин или деспот Јован Кантакузин, Матијини синови, предводили су побуну у овом периоду. Међутим, побуна је окончана након Матијине смрти.^[2]

Деспот Теодор I се борио против земљопоседника првих пет година своје владавине и преживео заверу за атентат.^[3] Деспот Теодор I је позвао Османлије да му помогну у борби против Наваре, а локална аристократија и османска војска под вођством Евренос - бега дошла је у септембру 1387. године. Деспот Теодор I и Евренос - бег су победили у кампањи, али су Османлије заплениле нешто земље и одбиле да врате земљу. Међутим, султан Мурат I је вратио земљу након састанка са деспотом Теодором I.^[4]

Деспот Теодор I је заузео Аргос, убрзо након што га је Марија Енгиенска продала Венецији.^[5] Деспот Теодор I је купио Коринт између септембра 1395. и јануара 1396. године, али га је 1397. године, продао витезовима Хоспиталцима пошто није био у стању да обнови његова утврђења и да га правилно одбрани. Продао је целу деспотовину Витезовима Хоспиталцима после таласа османских напада 1399. и 1400. године, али је повратио 1404. године.^[6]

Евренос - бег је предводио османски напад са Наварцима на византијску Мореју 1395. године, и заузео замак Акова. Након битке код Никопоља дошло је до више османских напада. Аргос је у јуну 1397. године, пао у руке османској војсци под вођством Јакуба Паше, а најмање 14.000 људи је било поробљено.^[7]

Деспот Теодор I је умро 1407. године, а наследио га је као деспот синовац Теодор II Палеолог.^[8]

Деспот Теодор I се оженио војвоткињом Бартоломеом Ачајоли, ћерком атинског војводе Нерија I Ачајолија, али није познато да су имали синове. Непосредно пре смрти, деспот Теодор I се замонашио под именом „Теодорит“, и умро је 24. јуна 1407. године. Потом је сахрањен у манастиру Бронтохион.^[9]

Имао је ванбрачну ћерку, која се 1404. године, удала за Сулејмана Челебија, једренског емира током Османског међувлашћа.

• Морејска деспотовина

• Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6. 
• Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5. 
• Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521439916.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
• Rosser, John H. (2011). Historical Dictionary of Byzantium (2nd изд.). Scarecrow Press. ISBN 978-0810874770. 
• Kazhdan, Alexander, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8. 
• Joseph Freiherr von Hammer-Purgstall. Geschichte des Osmanischen Reiches. 
• Gibbon, Edward. The History of the Decline and Fall of the Roman Empire. 
• Sphrantzes, George. The Fall of the Byzantine Empire. 
• Necipoğlu, Nevra (2009). Byzantium between the Ottomans and the Latins. Cambridge University Press. ISBN 9780511576720. doi:10.1017/CBO9780511576720.