Сутеска Светог Оца је ртаста ивична епигенија реке Нишаве, дуга 1,5 km и дубока од 85 до 185 m. Једна је од неколико епигенетских клисура и сужења средњег Понишавља. Иако на први поглед сурова, са оголићеним стеновитим странама, она је богата флористичким богатством и реликтним флорним врстама из терцијера.[1]
Положај и пространство
Сутеска Светог Оца простире се преовлађујућим правцем исток-запад и спаја Ђурђевопољску котлину (из горњег дела средњег Нишавља) на истоку, са Белопаланачком котлином (средишним делом средњег Понишавља) на западу.
Целом дужином усечена је у северни обод планине Белава и њене банковите и слојевите кретацејске кречњаке. Стрмих је страна без алувијалних равни, са очуваним терасастим, каменитим заравнима, на висинама од 24 m, 40 m и 60 m, на десној страни долине Нишаве.[2]
Геолошка прошлост
Настала је тако што се на свом путу од истока ка западу река Нишава прво усецала у суседне мекше стене у повлати Белаве, све док их није пробила. Након тога, у другој фази речни ток Нишаве еродирао је чвршће стене у подини, али много мањим интензитетом и у исто време наставио спирање и денудацију мање отпорних стена на боковима Белаве. На крају довела је до све већег спуштања површине у повлати, тако да је она постала нижа од подинске.[3]
Након формирања сутеске Нишава (узводно од села Чифлика), напушта сутеску и улази у Белопаланачку котлину, текући према северозападу.
Сутеска спада у групу ивичних епигенија, јер је настала усецањем долине у обод од чврстих стена некадашњег језерског басена, у подножју планине Белава.[2]
Значај
Сутеска има велики значај у очувању реликтних флорних врста из терцијера, што доказује присуство субмедитеранских врста, којима јако погодује модификована мезо клима сутеске са њеним повећаним присуством влаге у ваздуха и смањеним екстремима температуре.
У просеку сутеска је топлија од других српских епигенија, због;
изложености њених стеновите страна ка југу и њиховог јаког загревања у току дана,
ублаженог дејства мразева, ветрова и суша,
магле, која се у њој јавља чешће и траје дуже
појава јаких јутарњих роса које умеју да буде честа појава због повећане релативне влажности ваздуха.
Литература
Општина Бела Паланка (2009): Стратегија одрживог развоја општине Бела Паланка, Општина Бела Паланка
Петровић Ј. (1974): Крш источне Србије, Српско географско друштво, Београд
Павловић М. (1998): Географија Југославије II, Савремена администрација, Београд
