У арапском и малтешком језику, сугласници су подељени у две групе, на сунчева или соларна (арап. حروف شمسية ḥurūf shamsīyah) и месечева или лунарна слова (حروف قمرية ḥurūf qamarīyah), а њихова припадност једној од ове две групе се заснива на њиховој асимилацији или изостајању асимилације са словом lām (ل l)^[1] одређеног члана који му претходи al- (الـ). Ова имена су настала због чињенице да се у речи која означава појам 'сунце', al-shams, врши асимилација слова lām, док се у речи која означава 'месец', al-qamar она не врши.

Када иза њега иде сунчево слово, lām одређеног члана у арапском језику al- врши асимилацију са сугласником именице која следи, што као резултат даје дуплирани сугласник. На пример, "Нил" се неће изговарати al-Nīl, већ an-Nīl. Када након одређеног члана следи месечево слово не долази до асимилације.

Сунчева слова представљају све короналне сугласнике осим ج (ğīm). С обзиром да се члан al- завршава короналним сугласником, он се оком асимилације губи због другог короналног сугласника.

Сунчева и месечева слова су приказана у овој табели:

Слово ج (ğīm) се различито изговара у дијалектима арапског језика, при чему најчешће представља коронални сугласник [d͡ʒ] или [ʒ]. Међутим, у класичном арапском језику представља палатализовани звучни веларни плозив ɡʲ или звучни палатални плозив ɟ. Због тога је класификовано као месечево слово, те се никада не асимилира са чланом. У језичким варијететима где се ج изговара као [ɡ], сунчева слова још увек формирају природну врсту, с обзиром да обухватају све короналне сугласнике.

У писаном језику, ال al- остаје присутно без обзира на то како се изговара.^[1] Када се користи пуна вокализација, асимилација се означава сављањем шеде (ar:شَدَّة) или тешдида (ar:تَشْدِيد) на сугласник који следи након lām, а њено изосајање писањем сукуна (ar:سُكُون) изнад lām.

• Историја арапског писма
• Граматика арапског језика
• Арапски алфабет

• Moon and Sun Arabic Letters