Суво Грло (алб.Syriganë, Suhogërllë) је насељено место у Србији, у општини Србица. Административно припада Косову и Метохији, односно Косовскомитровачком управном округу. Ово велико село подељено је на два дела — источни припада Општини Исток, а западни Општини Србица. Село се простире на источном огранку Мокре горе и удаљено је 14–15 км од градића Истока. Према попису из 2011. године било је 308 становника.[а]
Историја
Суво Грло се помиње крајем ХIII и у XIV веку као средиште „Сухогрлске земље“ у повељама краља Милутина којима прилаже ту земљу најпре манастиру Св. Николе Дабарског код Прибоја на Лиму, а потом манастиру Бањска, задужбини краљевој. По предању, село се звало и Срма Грло, по руднику „срме“ (сребра). Међу дароване поседе уписана је и црква „Света Богородица на сухогрлској земљи“. Краљ и цар Душан даровао је села око Сувог Грла хиландарском пиргу Хрусији. У турском попису из 1435. године Суво Грло је уписано као средиште нахије са преко 15 села, са три махале – Трговиштем, Леданицом и Законом, и укупно 126 српских кућа и домова, три свештеника и једним калуђером. У селу је постојало неколико цркава. Најстарија је била „црква Св. Богородице на сухогрлској земљи“, која се помиње и у повељама краља Милутина. У цркви Ваведења Св. Богородице сачуван је попис имовине њеног јеромонаха Саве из 1596. године, 17 књига, 3 иконе, 3 епитрахиља – укупно педесетак предмета. Остаци цркве Св. Николе. Остаци цркве Св. Арханђела у дворишту албанске куће. Остаци цркве код Црквене чесме са стогодишњим стаблом табуисаног црног дуда и извором. Остаци цркве Св. Јована под Брдом где и сада сељаци доносе суд са водом да преноћи, а потом га носе кући као „свету водицу. На вису Градина су остаци Калуђерског града са природним извором, који се и зове Калуђерска вода.
Црквица у албанашкој приватној кући, поред чије дворишне капије расте још једно столетно стабло „кара–дуда“. Црквиште у „плевни“, згради за сено и сламу албанца Рамадина Хајзераја. У шуми Шиповику изнад села су остаци старог рударског града на простору од 4–5 хектара. Изнад града је пећина у којој је доскора било ретких, законом заштићених белогрлих орлова. Сам град (као и шума) носи име по Немцима, средњовековним Сасима, рударима. Шип је, наиме, немачка реч за рударску лопату (die Schipe). Хаџи Серафим Ристић у свом Плачу Старе Србије 1864. Године набраја зулуме Арбанаса над сељанима Сувог Грла: „отеше 3 вода, 4 коња и амбар у којем је 60 товара пшенице огњу предадоше, попу Бошку на путу коња отеше, црквене књиге, часни крст, епитрахиљ уништише.[1]
Становништво
Према попису из 1981. године у насељу већинско становништво су били Албанци, уз значајан проценат Срба. Након рата 1999. године Суво Грло је једно од ретких насеља општине Србица које Срби нису напуштали.[2]
^Попис из 2011. на Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.
Референце
^Ивановић, Милан (2013). Метохија:споменици и разарања. Нови Сад: Нови Сад:Прометеј. стр. 417.COBISS.SR278213639
.svg)
