Родио се 1875. у селу Стругову код Битоља. Надимак ћела добио је због прележаног пегавог тифуса, који му је оставио печате на глави.[1] Отац му је био председник општине Стругово. Без оца је остао кад му је било шеснаест година и Турци су одмах почели да га малтретирају, па је са осамнаест година напустио родни крај и отишао је у Румунију, да нађе посао.[2] У Румунији је радио око годину дана, све док 1895. није чуо да се у Бугарској спрема устанак против Турака. Ступио је у бугарску чету деда Анге, са којом је учествовао само у једној акцији, јер је чета била брзо распуштена. Потом се вратио у Букурешт, где је радио као пекар, а пет година кансије је отворио властиту радњу.[3]
Након што је Борис Сарафов у Букурешту 1900. основао бугарски револуционарни комитет Ћела је постао члан комитета. Прво дело револуционарног комитета био је убиство румунског професора и издавача новина Михајлова, а у њему су учествовали Стеван Недић и Стојан Димитров из Скопља. Полиција их је обојицу ухапсила. Пошто је Стојан признао кривицу Стеван Недић Ћела је након тромесечног притвора протеран у Бугарску. Током 1901. Ћела се придружио бугарском војводи Наћи, са чијом четом су прешли најпре у Ниш, а затим у Врање, одакле су се пребацили и четовали у Македонији.[4] Још 1902. упознао се са Милорадом Гођевцем. На јесен је отишао у Београд, као четник ВМРО-а се придружио Стојану Донском, који се 1903. вратио у Македонију.[5]
Учествовао је у Илинданском устанку (1903). Након пропасти Илинденског устанка и када је почела српска четничка акција 1903. постао је српски четник.[4] Године 1905. са Јованом Бабунским је прешао Вардар и отишао за велешки крај.[6]
Налазио се у саставу дванаесточлане дримколске чете, коју се августа 1904. нашла опкољена бројним бугарским комитама. Бугари су заробили и везали га, под отпужбом да је издао бугарску организацију, јер је раније био у чети бугарског војводе Наће.[6] Док су га спроводили према Битољу, где су намеравали да му суде, искористиоо је ноћ да побегне везаних руку.[7]
На Бабуни је ступио у чету Глигора Соколовића.[7] са којом је учествовао у борби код Орешких Ливада и у готово свим борбама са десне стране Вардара.[8]
Касније је добио своју властиту чету и постао је војвода. Са својом четом учествовао је у бици на Куртовом Камену код села Крапе.[9] Током 1907. добио је чету са задатком да у Демир-Хисар спречава продор бугарских и грчких чета.[10] Пошто је августа 1908. због хуријета проглашена амнестија Стеван Недић Ћела се пријавио властима и мирно је наставио да живи.[11]
У Балканским и у Првом светском рату (1912—1918) је био активан борац, а после ослобођења постао председник општине у своме селу. На томе положају погинуо је 1923, када је га је убио један бугарски агент.[12][13]
