PROFILPELAJAR.COM

Станиште, животно станиште, биотоп или абиоцен, је просторно ограничена јединица, која се одликује специфичним комплексом еколошких фактора. У екологији, хабитат је тип природног окружења у коме дата врста организма живи. Хабитат врсте су она места где врста може наћи храну, склониште, заштиту и јединке супротног пола за репродукцију.^[1]

Сваки организам живи у одређеном типу животног станишта, у једном језеру, реци или пустињи, и ту га је могуће лако пронаћи. Простор са различитим облицима неживе материје и одговарајућим климатским особинама у којем жива бића живе назива се биотоп. Биотоп-Тело сваког живог бића изграђено је од исте оне материје која се налази у неживој природи(угљеник, водоник, кисеоник, азот, фосфор и др). Такође, и готово сви витални животни процеси зависе од хемијских једињења из спољашње средине (вода, угљен-диоксид и др). Зато од неживе материје у биотопу умногоме зависи какве ће особине имати и сам екосистем.

Еколошка ниша, међутим подразумева не само физички простор у коме живи неки организам, већ и његову функционалну улогу у животној заједници (нпр. врсту исхране), као и положај који заузима у односу на еколошке факторе. Еколошка ниша говори о улози једне врсте у екосистему. Често се говори да нека врста заузима одређену еколошку нишу, што у ствари значи да се она разликује од друге врсте у погледу нпр. начина исхране, периода активности, коришћења различитих склоништа и др. Сликовито објашњено – појам животног станишта једног организма можемо схватити као његову адресу, а еколошку нишу као професију. Свако животно станиште насељено је одређеном комбинацијом биљних и животињских врста – животном заједницом (биоценозом).

Животна заједница и станиште не могу постојати одвојено, већ су повезане у целину у којој је биоценоза биотичка, а биотоп абиотичка компонента. Животну заједницу одликује, пре свега, одређена структура коју сачињавају одговарајуће еколошке нише, састав врста и др.

Дефиниција и етимологија

Реч „хабитат” је била у употреби од око 1755. године и изведена је из латинске речи habitāre, настањиват, од habēre, имати или задржати Станиште се може дефинисати као природно окружење организма, тип места у којем је природно да живи и расте.^[2]^[3] По значењу је сличан биотопу; подручју уједначених животних услова повезаних са одређеном заједницом биљака и животиња.^[4]

Ареал

Појам станишта треба одвојити од појма ареала врсте. Ареал је простор или област на Земљи коју једна врста насељава. У оквиру ареала једне врсте могу да се нађу различита станишта. Границе ареала неке врсте представљају у ствари границе њене распрострањености. Врсте које су врло широко распрострањене су космополити. Насупрот њима су ендемити, врсте које насељавају само једну, често уску област. Ендемити настају изоловањем области у којима се задржавају врсте којих нема у другим областима. Врсте које се срећу у само одређеним стаништима и представљају остатке изумрлих врста које су живеле у ранијим геолошким периодима називају се реликти. Заштити тих врста мора се поклонити посебна пажња.

Фактори животне средине

Главни фактори животне средине који утичу на дистрибуцију живих организама су температура, влага, клима, тло и интензитет светлости, те присуство или одсуство свих захтева који су неопходни организму да би се одржао. Генерално гледано, животињске заједнице се ослањају на специфичне типове биљних заједница.^[5]

Неке биљке и животиње имају хабитатне захтеве који су испуњени у широком распону локација. Мали бели лептир Pieris rapae на пример, постоји на свим континентима света, осим на Антарктику. Његове ларве се хране широким распоном купуса и разних других биљних врста, а та врста успева на било којој отвореној локацији са различитим биљним асоцијацијама.^[6] Велики плави лептир, Phengaris arion, је много специфичнији у својим захтевима. Та врста се налази само на кредним пашњачким областима. Његове ларве се хране врстама тимијана, и због комплексних захтева свог животног циклуса насељава само подручја у којима живе Myrmica мрави.^[7]

Поремећај је важан у стварању биодиверзитетних станишта. У недостатку узнемиравања, развија се климаксни вегетацијски покров који спречава успостављање других врста. Ливаде дивљег цвећа понекад стварају заштитници природе, али већина кориштених цветница је или једногодишња или двогодишња и нестају након неколико година у недостатку сегмената голог тла на којима могу расти њихове саднице.^[8] Удари муња и оборена стабла у тропским шумама омогућавају да се богатство врста одржи, док се пионирске врсте усељавају како би попуниле празнине.^[9] Слично томе, обалским стаништима могу доминирати алге све док морско дно није узнемирено олујом која доводи до уклањања алги, или док измештајући седимент изложи нова подручја за колонизацију. Други узрок поремећаја је када неко подручје бива преплављено уведеном инвазивном врстом која у свом новом станишту није под контролом природних непријатеља.^[10]

Референце

^ Thomas, Ryan (2019). „Fundamental of Ecology”. Marine Biology: An Ecological Approach (reprint изд.). Waltham Abbey, Essex: Scientific e-Resources (објављено 2020). стр. 86. ISBN 9781839474538. Приступљено 8. 3. 2020. „A habitat is an ecological or environmental area that is inhabited by a particular species of animal, plant, or other type of organism. The term typically refers to the zone in which the organism lives and where it can find food, shelter, protection and mates for reproduction.”
^ „habitat”. Dictionary.com Unabridged. Random House.
^ „Habitat”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 4. 6. 2016.
^ „Biotope”. Oxford Dictionaries. Архивирано из оригинала 04. 08. 2016. г. Приступљено 4. 6. 2016.
^ Everyman's Encyclopedia; Volume 4. J.M. Dent. 1967. стр. 581. ASIN B0015GRC04.
^ Richards, O.W. (1940). „The biology of the small white butterfly (Pieris rapae), with special reference to the factors controlling its abundance”. Journal of Animal Ecology. 9 (2): 243—288. JSTOR 1459. doi:10.2307/1459.
^ Spitzer, L.; Benes, J.; Dandova, J.; Jaskova, V.; Konvicka, M. (2009). „The Large Blue butterfly (Phengaris [Maculinea] arion), as a conservation umbrella on a landscape scale: The case of the Czech Carpathians”. Ecological Indicators. 9 (6): 1056—1063. doi:10.1016/j.ecolind.2008.12.006.
^ Sutherland, William J.; Hill, David A. (1995). Managing Habitats for Conservation. Cambridge University Press. стр. 6. ISBN 978-0-521-44776-8.
^ Richard J. Huggett (2004). Fundamentals of Biogeography. Psychology Press. стр. 146. ISBN 978-0-415-32347-5.
^ „Invasive species”. National Wildlife Federation. Архивирано из оригинала 31. 05. 2016. г. Приступљено 24. 5. 2016.

Литература

Јанковић, М., Ђорђевић, В: Примењена екологија, Научна књига, Београд, 1981.
Ђукановић, Мара: Еколошки изазов, Београд, 1991.
Станковић, С: Екологија животиња, Београд, 1979.
Јанковић, М: Фитоекологија, Београд, 1986.
Barbault, R. and S. D. Sastrapradja. 1995. Generation, maintenance and loss of biodiversity. Global Biodiversity Assessment, Cambridge Univ. Press, Cambridge pp. 193–274. ISBN 9780521564816
Burke, L.; Y. Kura; K. Kassem; C. Ravenga; M. Spalding; D. McAllister (2000). Pilot Assessment of Global Ecosystems: Coastal Ecosystems. World Resources Institute, Washington, D.C. ISBN 9781569734582. Архивирано из оригинала 2018-05-04. г. Приступљено 2020-02-19.
Cincotta, R.P., and R. Engelman. 2000. Nature's place: human population density and the future of biological diversity. Population Action International. Washington, D.C.
Geist H. J.; Lambin E. E. (2002). „Proximate causes and underlying driving forces of tropical deforestation”. BioScience. 52 (2): 143—150. doi:10.1641/0006-3568(2002)052[0143:PCAUDF]2.0.CO;2 .
Kauffman, J. B. and D. A. Pyke. 2001. Range ecology, global livestock influences. In S. A. Levin (ed.), Encyclopedia of Biodiversity 5: 33–52. Academic Press, San Diego, CA.
Laurance W. F. (1999). „Reflections on the tropical deforestation crisis”. Biological Conservation. 91 (2–3): 109—117. CiteSeerX 10.1.1.501.3004 . doi:10.1016/S0006-3207(99)00088-9.
McKee J. K.; Sciulli P.W.; Fooce C. D.; Waite T. A. (2003). „Forecasting global biodiversity threats associated with human population growth”. Biological Conservation. 115: 161—164. doi:10.1016/s0006-3207(03)00099-5.
Millennium Ecosystem Assessment (Program). 2005. Ecosystems and Human Well-Being Архивирано 2016-06-10 на сајту Wayback Machine. Millennium Ecosystem Assessment. Island Press, Covelo, CA.
Primack, R. B. 2006. Essentials of Conservation Biology. 4th Ed. Habitat destruction, pages 177–188. Sinauer Associates, Sunderland, MA.
Pimm Stuart L.; Raven Peter (2000). „Biodiversity: Extinction by numbers”. Nature. 403 (6772): 843—845. Bibcode:2000Natur.403..843P. PMID 10706267. S2CID 4310784. doi:10.1038/35002708 .
Ravenga, C., J. Brunner, N. Henninger, K. Kassem, and R. Payne. 2000. Pilot Analysis of Global Ecosystems: Wetland Ecosystems. World Resources Institute, Washington, D.C.
Sahney S.; Benton M.J.; Falcon-Lang H.J. (2010). „Rainforest collapse triggered Pennsylvanian tetrapod diversification in Euramerica”. Geology. 38 (12): 1079—1082. Bibcode:2010Geo....38.1079S. doi:10.1130/G31182.1.
Sanderson E. W.; Jaiteh M.; Levy M. A.; Redford K. H.; Wannebo A. V.; Woolmer G. (2002). „The human footprint and the last of the wild”. BioScience. 52 (10): 891—904. doi:10.1641/0006-3568(2002)052[0891:thfatl]2.0.co;2 .
Scholes, R. J. and R. Biggs (eds.). 2004. Ecosystem services in Southern Africa: a regional assessment. The regional scale component of the Southern African Millennium Ecosystem Assessment. Архивирано 2020-10-02 на сајту Wayback Machine CSIR, Pretoria, South Africa.
Stein, B. A., L. S. Kutner, and J. S. Adams (eds.). 2000. Precious Heritage: The Status of Biodiversity in the United States. Oxford University Press, New York.
Temple S. A. (1986). „The problem of avian extinctions”. Current Ornithology. Ornithology. 3. стр. 453—485. ISBN 978-1-4615-6786-8. doi:10.1007/978-1-4615-6784-4_11.
Tibbetts John (2006). „Louisiana's Wetlands: A Lesson in Nature Appreciation”. Environ Health Perspect. 114 (1): A40—A43. PMC 1332684 . PMID 16393646. doi:10.1289/ehp.114-a40.
Tilman D.; Fargione J.; Wolff B.; D'Antonio C.; Dobson A.; Howarth R.; Schindler D.; Schlesinger W. H.; Simberloff D.; et al. (2001). „Forecasting agriculturally driven global environmental change”. Science. 292 (5515): 281—284. Bibcode:2001Sci...292..281T. PMID 11303102. S2CID 23847498. doi:10.1126/science.1057544.
White, R. P., S. Murray, and M. Rohweder. 2000. Pilot Assessment of Global Ecosystems: Grassland Ecosystems. World Resources Institute, Washington, D. C.
WRI. 2003. World Resources 2002–2004: Decisions for the Earth: Balance, voice, and power. 328 pp. World Resources Institute, Washington, D.C.