Сремуш (лат.Allium ursinum), познат и као: медвеђи лук, дивљи лук, цријемуш(а), сријемуж, сријемужа,[2] цремош, скрембош,[3] је самоникла врста из породице лукова (Alliaceae). Има велику хранљиву вредност, нарочито у првим месецима пролећа. Позната је самоникла јестива и лековита биљка.
Сремуш потиче из области у умереној климатској зони Европе, од Велике Британије до Кавказа.[4] Широм Србије се јавља као аутохтона врста.[5]
Опис биљке
Сремуш је вишегодишња зељаста биљка, која у време цветања порасте 20−50 цм. Карактеристика ове врсте (као и њених сродника, који спадају у исту фамилију Alliaceae) јесте развијено метаморфозирани подземни изданак − луковица. Луковица сремуша је усправна, танка, дуга 2-5 цм, обавијена белим или жућкастим листићима.[6][5]
Из луковице полазе два (ређе три) листа. Лист је елиптичан, дугуљаст, оштрог врха и интензивно зелене боје. При основи се сужава у дугачку петељку. Стабљика је на пресеку троугласта до готово округла. На њеном врху, од априла до јуна, развијају се бели цветови сакупљени у вишецветне, штитолике цвасти, које су у почетку обавијене опнастим омотачем (спатом) који рано отпада. Након прецветавања настају плодови у облику чауре са троугластим, црвеним семеном.[7][5] Цела биљка интензивно мирише на бели лук.[6]
Пролећни изданци
Листови
Цвасти у опнастом омотачу
Цвасти на стабљикама
Цвет
Плодови
Станиште
Сремуш расте у влажним, сеновитим листопадним шумама,[5] поред шумских путева и потока. Највише га има у буковим шумама, где прекрива велике површине. Расте од равничарских предела, све до 1900 м н.в.
Употреба
Сир за мазање са сремушемСалата од сремуша
Сремуш се од давнина користи као укусно пролећно поврће и делотворна лековита биљка. Млади, пролећни листови богати су витамином Ц и каротином. Луковице су знатно сиромашније од листова. Од активних материја садржи алиин (уљасту материју чија се количина сушењем смањује), мало етарског уља (око 0,07 %) у коме су алилсулфид, алилополисулфид, дивинилсулфид и сличног је састава као код белог лука,[а]минералне материје, сумпорне гликозиде и др.[5][б]
Употреба у исхрани
Као веома укусан и здрав додатак јелима користе се листови, луковице, а понекад и семе. Млади листови беру се током пролећа, од марта до краја маја. Користе се, као и сочне луковице, као додатак салатама, варивима, умацима, чорбама и јелима од меса, а могу се јести и сами, као пролећна витаминска салата. Употребљавају се само у свежем стању, јер сушењем или дужим кувањем губе карактеристични мирис и укус. Листове треба прикупљати док су млади, јер су старији непријатно љути. Луковица се може на хладном очувати неколико дана. Дневно се може јести 5-10 свежих луковица.[5] Као пикантан зачин могу послужити и незрели плодови, који су љутог укуса, а на биљци се појављују током лета.[6]
Употреба у народној медицини
За употребу у народној медицини прикупљају се и користе: надземни део биљке у свежем стању (Allii ursini herba recens), који се сакупља у пролеће, пре него што биљка процвета и свежа луковица (Allii ursini bulbus recens) која се вади у јесен.
Код дуже употребе снижава крвни притисак и холестерол у крви. Може се користити код цревних инфекција и желудачно-цревних болести.[5] У нашем народу постоји уверење да ниједна биљка не чисти тако добро систем за варење и крв као сремуш. Има јако дејство на цревнепаразите, спречава инфекцијске упале слузокоже црева и одбрана је од грипа и грознице. Поред деловања на цревни, сремуш повољно делује и на кардиоваскуларни систем спречава атеросклерозу и отклања несаницу и несвестицу.[6] Примењује се код сметњи у варењу хране и губљења апетита.[7]
Сличност са неким отровним врстама
Сремуш је веома популарна самоникла биљка. Прикупљала се од давнина, а и данас је излетници радо беру када на њу наиђу. Код прикупљања сремуша треба веома много водити рачуна о самониклим врстама које се лако могу са њим помешати, а које су веома отровне, неке чак и фаталне.[6]
У најновијој историји познати су случајеви тровања овим „заменама”.[9] Најчешће, а истовремено и веома отровне врсте са којима се сремуш може помешати су: ђурђевак (Convallaria majalis) и мразовац (Colchicum autumnale).[10]
Сличности и разлике између сремуша, ђурђевка и мразовца
СРЕМУШ - станиште: сеновите и влажне листопадне шуме
ЂУРЂЕВАК - станиште: сеновите и влажне листопадне шуме
^Сумпорни гликозиди су супстанца одговорна за љутину овог, као и свих других лукова, рена, ротква и друго поврће љутог укуса. Сумпорни гликозиди се, под утицајем воде, разлажу на шећере и етарска уља љутог укуса и мириса.[8]
Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем : Фитотерапија. Београд: Рад.COBISS.SR38154759
Igić, Ružica; Vukov, Dragana; Božin, Biljana; Orlović, Saša (2010). Lekovite biljke : prirodni resursi Vojvodine. Novi Sad: Društvo za zdravu ishranu i zaštitu životne sredine "Vrelo". ISBN978-86-85157-07-3.COBISS.SR259189511
Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). Priručnik o lekovitim biljkama. Sokobanja: Udruženje "Dr Jovan Tucakov".
.jpg)
