Смрча, чечар или смрека (Picea) род је зимзелених четинара.[2] Обухвата око 35 врста. На просторима западне Србије и источне Босне расте ендемична врста смрче — Панчићева оморика.[3][4][5] У планинама западне Шведске, научници су пронашли дрво европске смрче (Picea abies) чија је старост 9.550 година и за које се верује да представља најстарије познато живо дрво на свету.[6]
Класификација
ДНК анализе су показале да су традиционалне класификације засноване на морфологији иглица и шишарки вештачке.[7][8] Једно недавно истраживање утврдило је да P. breweriana има базални положај, праћен P. sitchensis,[7] а остале врсте су даље подељене у три кладе, што сугерише да је Picea пореклом из Северне Америке. Смрека је пронађена у фосилним записима из ране креде, од пре 136 милиона година.[9]
Север Северне Америке; значајна у шумарству, позната и као Picea rubens за израду музичких инструмената
Распрострањење
Расте у Северној Европи, те планинским пределима Средње и Јужне Европе. Узгаја се и изван природних станишта, јер брзо расте, даје квалитетно дрво те за добијање божићних стабала.
Изглед
Смрека је до 50 m високо дрво и до 2 m дебело. Дебло је витко и равно, пунодивно, пречника до 1 m. Доње гране су према доле савинуте. Крошња је купаста и широка или ступаста. Гране су пршљенасто распоређене и већином сабљасто закривљене. Кора је танка, на младим стаблима глатка, сивозелена, а на старим стаблима мркоцрвена. Распуцава се у облику округластих љусака. Пупољци су јајасто заоштрени, мрке боје и без смоле.
Коренски систем је плитак, тањираст, површински без средишњег корена, али са бројним бочним коренима, због чега пати од ветроизвала. На корену је развијена ектотрофна микориза. Иглице су равномерно спирално распоређене, ромбичног попречног пресека, са пругама пучи на све стране. При врху су зашиљене, дуге око 25 mm, а широке око 1 mm. Само су одозго рашчешљане. Мушки цватови су у облику ситних шишарки, дуги око 2 cm, а женски до 5 cm дуги, усмерени према горе. И једни и други су гримизно црвени.
Шишарке су висеће. Пре сазревања су претежно зелене или црвене. У стадијуму зрења су смеђе, до 18 cm дуге и 4 cm у пречнику. Након сазревања и испадања семена, шишарке отпадају. Плодне љуске су ромбичне, горе сужене и прикраћене. Слеме клија с 5-10 супки, које су трокутастог пресека. Дуго је 4–5 mm. Постоји велик број форми, које природно расту у шумама или се узгајају у насадима. Гранчице су танке до 50 cm дугачке, и висеће.
Еколошки захтеви
Смрча је полусенска врста, која не подноси сену дрвећа густих крошања. Врх њене крошње мора бити осветљен макар подневним зракама сунца. Пострану сену добро подноси. Добро подноси мраз. На Игману успева у типичним мразиштима на Малом и Великом пољу. Разликују се њена два екотипа (физиолошке расе) с обзиром на отпорност према мразу: рана или горска смрча, и касна или низинска смрча. За пошумљавање мразишта треба користити касну смрчу. Смрчи погодују зимске хладноће континенталне и планинске климе. Избегава подручја с благим зимама, односно крајеве са океанском климом. Врло је отпорна на зимске студени. Воли подручја с пуно падавина од којих значајан део отпада на снег. Не воли ниску релативну влагу ваздуха. Врло је осетљива на летње суше, када смањује прираст. Једна је од најприлагодљивијих врста и лако се узгаја и изван граница природног распростирања. Према тлу нема великих захтева. Најбоље успева у свежим и дубоким тлима, на иловастим, пешчаним и рахлим земљиштима горског и субалпског појаса. Расте и на подзолима. У сувим и екстремно влажним успева знатно слабије. Изискује хладнију и влажнију климу. Заступљена је у чистим или мешаним ацидофилним шумама.
Јавља се у бројним заједницама у вези са Piceion excelsae Pawl. Развија типичан коренски систем с понирућим коренима, који продиру и преко два метра у дубину. У 1 kg има око 180.000 семена. Стабла на осами рађају семеном између 30-50 g, а у заједници између 60 и 70 g. У нижим положајима рађа обилно семеном сваке 3-4 године, а у вишим сваких 7-12 година. У првим годинама живота расте полагано, а након 5-10 године брже. У најбољим шумама њен висински прираст износи и преко 0,5 m годишње. Доста је осетљива на штеточине и болести, ако расте сама. Ако је њен удео у шуми мањи од 60% тада је опасност знатно мања. Препоручује се сађење с домаћим листопадним дрвећем, црвеним храстом, те четинарима. Врло је погодна врста за добијање биомасе.
.jpg)
.jpg)
