Сир Дарја

Сир Дарја (Yaxartes)
Сир Дарја
Опште информације
Дужина2.212 km
Басен402.760 km2
Пр. проток1.180 m3/s (42.000 cu ft/s)[1] m3⁄s
Водоток
ИзворПамир
Коор. извора40° 54′ 03″ N 71° 45′ 27″ E / 40.90083° С; 71.75750° И / 40.90083; 71.75750
В. извора400 m (1.300 ft) m
УшћеАралско језеро[2]
Коор. ушћа46° 09′ 15″ N 60° 52′ 25″ E / 46.15417° С; 60.87361° И / 46.15417; 60.87361
Географске карактеристике
Држава/е Таџикистан
 Казахстан
 Узбекистан
НасељаКизилорда, Коканд
Река на Викимедијиној остави

Сир Дарја (таџ. Сирдарё или дарёи Ому, перс. سيردريا, узб. Sirdaryo, старогрчки Ἰαξάρτης (Јаксартес)) је једна од већих река средње Азије и сродна река Аму Дарје. Настаје спајањем река Нарин (извире у централном Тјен Шану) и Карадарја (извире у Ферганском горју). Протиче кроз Ферганску долину, пресеца Ферганско горје, тече источним рубом пустиње Кизилкум и улива се у Аралско море. Река протиче кроз Казахстан, Узбекистан и Таџикистан.

Због велике количине наноса на ушћу (годишње око 12 милиона тона) корито се стално уздиже, па је околни терен знатно нижи од нивоа реке. Делта Сир Дарје шири се у језеро (просечно годишње 50 метара). Главне притоке: Касансај, Сох, Исфара, Ангрен, Чирчик и Арис. Слив обухвата 462.000 km². Река има највећу количину воде у топлом делу године, па је зато битна за натапање (Велики фергански канал, Велики Адижански канал, Северни фергански канал и др.) Просечан годишњи проток највећи је низводно од ушћа Чирчика (703 m³/sek). Воде Сир Дарје и њених притока користе се и за добијање електричне енергије. У низу хидроенергетских система са акумулационим језерима издваја се Чарвакска хидроцентрала на Чирчику. Пловна је местимично од ушћа до Бекабада. На Сир Дарји леже већи градови: Бекабад, Чардара, Кизилорда, Бајконур, Казалинск.

У совјетско доба, екстензивни пројекти за наводњавање су изграђени око обе реке, преусмеравајући њихову воду у обрадиво земљиште и узрокујући, током пост-совјетске ере, виртуелни нестанак Аралског мора, некада четвртог по величини језера на свету. Тачка на којој река тече из Таџикистана у Узбекистан је, на 300 m (980 ft) надморске висине, најнижа надморска висина у Таџикистану.[3][4][5]

Историја

Река Сир Дарја код Хујанда

Када је македонска војска Александра Великог стигла до Јаксарта 329. п. н. е., након што је пропутовала Бактрију и Согдију без икаквог противљења, наишла је на прве примере отпора домородаца њиховом присуству. У октобру 329. п. н. е. Македонци су водили Битку код Јаксарта против Сака, убивши око 1200 бораца, укључујући вођу номада. Александар је био приморан да се повуче на југ да би се изборио са побуном у Согдији. Александар је рањен у борбама које су уследиле, а домородачка племена су кренула у напад на македонске гарнизоне стациониране у њиховим градовима. Како је побуна против Александра интензивирала, проширила се кроз Согдију, гурнувши је у двогодишњи рат, чији је интензитет надмашио сваки други сукоб Анабасис Александрија.[6]

На обалама Сир Дарије Александар је поставио гарнизон у граду Киру (Кирополис на грчком), који је потом преименовао по себи Александрија Есхата — „најудаљенија Александрија“ — 329. п. н. е. Током већег дела своје историје, барем од муслиманског освајања Централне Азије у 7. до 8. веку нове ере, име овог града (у данашњем Таџикистану) је било Хучанд.

Средином 19. века, током руског освајања Туркестана,[7][8] Руско царство је увело парну пловидбу на Сир Дарји, првобитно из тврђаве Рајм,[9] али са важном речном луком у Казалинску (Казали) од 1847. до 1882. када је служба престала.

Током совјетске ере успостављен је систем поделе ресурса у коме су Киргистан и Таџикистан током лета делили воду која потиче из река Аму Дарја и Сир Дарја са Казахстаном, Туркменистаном и Узбекистаном. Заузврат, Киргистан и Таџикистан су зими добијали казахстански, туркменски и узбекистански угаљ, гас и струју. Након пада Совјетског Савеза 1991. овај систем се распао и централноазијске нације нису успеле да га поново успоставе. Неадекватна инфраструктура, лоше управљање водом и застарели методи наводњавања додатно погоршавају проблем.[10]

У Казахстану је 2012. године отворен Државни регионални природни парк Сирдарја-Туркестан у нади да ће заштитити екосистеме речне равнице, археолошка налазишта и историјско-културне споменике, као и биљне и животињске врсте, од којих су неке ретке или угрожене.[11]

Географија

Река извире у два извора у планинама Тијан Шан у Киргистану и источном Узбекистану — река Нарин и Кара Дарја, које се спајају у узбекистанском делу долине Фергане — и тече око 2.212 km (1.374 mi) западно и северно. западно преко Узбекистана и јужног Казахстана до остатака Аралског мора. Сир Дарја дренира површину од преко 800.000 km2 (310.000 sq mi), али не више од 200.000 km2 (77.000 sq mi) заправо доприноси значајном протоку реке. Две највеће реке у њеном сливу, Талас и Чу, осуши се пре него што досегну до ње. Њен годишњи проток је веома скромних[1] 37 km3 (30.000.000 acre⋅ft) годишње — упола мање од њене сестринске реке, Аму Дарје.

На свом току, Сир Дарја наводњава најпродуктивније пољопривредне регионе у целој Централној Азији, заједно са градовима Коканд, Хучанд, Кизилорда и Туркестан.

Разне локалне самоуправе су током историје градиле и одржавале широк систем канала.[12] Ови канали су од централног значаја у овом сушном региону. Многи су постали неупотребљиви у 17. и раном 18. веку, али је Кокандски канат многе обновио у 19. веку, првенствено дуж Горње и Средње Сир Дарје.[13][14][15][16]

Име

Други део имена (darya, دریا) значи „језеро” или „море” на персијском и „река” на централно-азијском персијском. Садашњи назив датира тек из 18. века.

Најраније забележено име било је Јаксартес или Iaxartes (Ἰαξάρτης) на старогрчком, састоји се од два морфема Iaxa и artes, који се налазе у неколико извора, укључујући и оне који се односе на Александра Великог. Грчко име подсећа на староперсијско име Yakhsha Arta („Прави бисер“), што је можда референца на боју њене воде која се храни глацијалном.[17] Више доказа о персијској етимологији потиче од турског имена реке до времена арапског освајања, Yinçü, или „Бисерна река“, од средњокинеског 眞珠 *t͡ɕiɪn-t͡ɕɨo.[12][18] Танг Кинези су такође забележили ово име као река Јаоша 藥殺水 (средњекинески: *jɨɐk-ʃˠɛt) и касније Је река 葉河 (средњекинсеки: *jiɛp).

Након муслиманског освајања, река се у изворима појављује уједначено као Seyhun (سيحون). Она је једна од четири реке које теку из Раја (Jannah, جَنّة на арапском).[19]

Садашње локално име реке, Сир (Sïr), не појављује се пре 16. века. У 17. веку, Абу ел-Гази Бахадур Кан, историчар и владар Хиве, назвао је Аралско море „Сировим морем“ или Sïr Tengizi.

Важан доказ је етимологија имена реке Сир-Дарија коју помињу антички аутори – '''Yaksart''', коју је установио В. А. Лившиц (2003: 10). То значи „тече“, „струји“. Реч припада согдијском дијалекту који је настао из групе Сака језика.[20]

Еколошка штета

Масовно ширење канала за наводњавање у Средњој и Доњој Сир Дарји током совјетског периода да би се заливала поља памука и пиринча изазвала је еколошку штету на том подручју. Количина воде која се узимала из реке била је толика да у неким периодима године вода уопште није доспевала у Аралско море. Аму Дарја у Узбекистану и Туркменистану се суочила са сличном ситуацијом.

Концентрација уранијума у поточној води повећана је у Таџикистану са вредностима од 43 μg/L и 12 μg/L; гранична вредност СЗО за воду за пиће од 30 μg/L је делимично премашена. Главни унос уранијума се одвија узводно у Узбекистану и Киргистану.[21]

Референце

  1. ^ а б Daene C. McKinney. „Cooperative Management of Transboundary Water Resources in Central Asia” (PDF). Ce.utexas.edu. Приступљено 2014-02-07. 
  2. ^ „Lesser Aral Sea and Delta of the Syrdarya River”. Ramsar Sites Information Service. Приступљено 25. 4. 2018. 
  3. ^ „Tajikistan”. The World Factbook. Приступљено 30. 1. 2020. „lowest point: Syr Darya (Sirdaryo) 300 m” 
  4. ^ „Territorial and border issues”. Ministry of Foreign Affairs of the Republic of Tajikistan. 1. 3. 2010. Приступљено 31. 1. 2020. „The lowest spot of the country is on the height of 300 meters and the highest spot is on the height of 7495 meters above sea level.” 
  5. ^ „General information about Tajikistan”. Conference on Interaction and Confidence-Building Measures in Asia. Архивирано из оригинала 31. 01. 2020. г. Приступљено 31. 1. 2020. „Tajikistan is a typical mountainous country with absolute heights from 300 to 7495 m.” 
  6. ^ Holt, Frank Lee (1989). Alexander the Great and Bactria: The Formation of a Greek Frontier in Central Asia. Brill. стр. 53. ISBN 9004086129. Приступљено 31. 3. 2019. 
  7. ^ Бекмаханова, Наиля E. (2015). Присоединение Центральной Азии к Российской империи в XVIII–XIX вв. [Unification of Central Asia to the Russian Empire in the XVIII–XIX Centuries]. Historia Russica (на језику: руски). «ЦГИ Принт». стр. 88. 
  8. ^ Бекмаханова, Наиля E. (2015). Присоединение Центральной Азии к Российской империи в XVIII–XIX вв. [Unification of Central Asia to the Russian Empire in the XVIII–XIX Centuries]. Historia Russica (на језику: руски). «ЦГИ Принт». стр. 89. 
  9. ^ Gucheval-Claugny, M. (1877). „l'Asie Centrale Et Le Réveil De La Question D'Orient”. Revue des Deux Mondes (1829-1971). 21 (2): 409. ISSN 0035-1962. JSTOR 44751873. 
  10. ^ International Crisis Group. "Water Pressures in Central Asia", CrisisGroup.org. 11 September 2014. Retrieved 6 October 2014.
  11. ^ „Сырдарья-Туркестанский государственный региональный природный парк” [Syrdarya-Turkestan State Regional Natural Park, The History of the Creation of the Regional Park]. Биологический Институт (на језику: руски). Tomsk State University. Приступљено 2022-11-01. 
  12. ^ а б В. В. Бартольд. К истории орошения Туркестана. (On the history of Irrigation in Turkestan) in Работы по исторической географии (Works on Historical Geography). Moscow: Vostochnaia Literatura, 2002. Pages 210-231
  13. ^ Geiss, Paul Georg (2003). Pre-tsarist and Tsarist Central Asia: Communal Commitment and Political Order in Change. Routledge. ISBN 9781134384761. Приступљено 19. 3. 2019. 
  14. ^ Golden, Peter B. (2011), Central Asia in World History, Oxford University Press.
  15. ^ History of Civilizations of Central Asia (на језику: енглески). UNESCO. 2003-01-01. ISBN 9789231038761. 
  16. ^ Levi, Scott C. (2017). The Rise and Fall of Khoqand, 1709 - 1876: Central Asia in the Global Age. University of Pittsburgh. 
  17. ^ "Sïr Daryā." Encyclopaedia of Islam, Second Edition. Edited by: P. Bearman, Th. Bianquis, C.E. Bosworth, E. van Donzel, W.P. Heinrichs. Brill Online, 2014.
  18. ^ Tekin, Talat (1997). „Notes on Some Chinese Loanwords in Old Turkic” (PDF). Türk Dilleri Araştırmaları (7): 165—173. 
  19. ^ The introductory chapters of Yāqūt's Muʿjam al-buldān, by Yāqūt ibn ʿAbd Allāh al-Ḥamawī, Page 30
  20. ^ Koryakova, Ludmila (2008-06-01). „Elena E. Kuzmina (edited by J.P. Mallory). The Origins of the Indo-Iranians. xviii+762 pages, 132 figures. 2007. Leiden: Brill; 978-90-04-16054-5 hardback €139 & US$195.”. Antiquity. 82 (316): 457. ISSN 0003-598X. doi:10.1017/s0003598x00097076. 
  21. ^ Zoriy, P.; Schläger, M.; Murtazaev, K.; Pillath, J.; Zoriy, M.; Heuel-Fabianek, B. (2018). „Monitoring of uranium concentrations in water samples collected near potentially hazardous objects in North-West Tajikistan”. Journal of Environmental Radioactivity. 181: 109—117. PMID 29136519. doi:10.1016/j.jenvrad.2017.11.010. 

Литература

Спољашње везе