Сива (оаза)

Поглед на Сиву

Сива (сиви: ⵉⵙⵉⵡⴰⵏ [Isiwan], арапски: واحة سيوة [Wāḥat Sīwa]) је оаза у Египту, налази се између депресије Катара и египатског пешчаног мора у Либијској пустињи, око 50 km источно од либијске границе и 560 km западно од Каира.[1][2][3] Захвата површину од око 80 km у дужини и 20 km у ширини, и представља је један од египатских најизолованијих насеља, са 23.000 људи, углавном Бербера,[1] који су развили јединствену културу и посебан језик у оквиру берберске групе језика, по имену Сиви.

Слава Сива оазе лежи првенствено у њеној древној улози светилишта у којем је боравила Амонова пророчица, а чије су рушевине популарна туристичка атракција. Отуда оаза носи старије име - Ammonium. Историјски гледано, ова област је део древне Либије.

Одлике

Сателитски снимак оазе Сива

Сива оаза се налази у дубокој депресији која достиже дубину од 19 m испод нивоа мора.[4] На западу оаза Џагбуб лежи на сличној дубини, а на истоку је велика Катара депресија која такође лежи испод нивоа мора.

Назив

Оаза је називана Ammonium у древно време. Рани арапски географи је називају Santariyya. Не зна се поуздано о пореклу њеног садашњег назива Сива, које се по први пут помиње у 15. веку. Басет[5] га повезује са берберским појмом swh који се јавља нешто западније у раном исламском периоду, док га Илахиен[6] повезује са речју из ташелхијтсог берберског језика - asiwan, што је назив за једну врсту птице грабљивице, а отуд и са богом Амон-Ра, чији је један од симбола соко.

Историја

Иако је познато да је оаза насељена од најмање 10. миленијума пре нове ере, најранији доказ о односима са древним Египтом потичу из периода 26. династије, када је изграђена некропола. Током птолемејског периода Египта, оаза носи египатско име sḫ.t-ỉm3w, „Поље стабала“[7]. Грчки насељеници из Кирене ступили су у контакт са оазом отприлике у исто време (7. век пне), као и са пророчким храмом Амона (грч. Zeus Ammon), који је, како је Херодоту речено, овде узео обличје једног овна. Херодот је сазнао и за „фонтану Сунца“ која је најхладнију воду давала тачно током подневне вреве.[8] Током своје кампање освајања Персијског царства, Александар Велики је стигао у оазу, наводно пратећи птице преко пустиње. Пророчица га је, како бележе његови дворски историчари, потврдила као божанску личност, а уједно и као легитимног фараона Египта, иако Александрови мотиви за долазак у Сиву, након његовог оснивања Александрије, и даље остају донекле загонетни и спорни.[9]

Назнаке хришћанства у Сива оази су нејасне, али 708. године долази до напада муслиманске војске, а Сиванци пружају отпор и вероватно нису прешли у ислам све до 12. века. Локални летопис спомиње само седам породица у укупном броју од 40 мушкараца који су живели у оази 1203. године.

У 12. веку ал-Идриси спомиње да је Сива настањена углавном Берберима, са арапском мањином, а један век раније ал-Бакри је навео да само Бербери живе тамо. Египатски историчар ал-Макризи путовао је у Сиву у 15. веку и описао како је језик који се тамо говори „сличан језику Зената“.[10]

Координате оазе Сива

Први Европљанин који је посетио оазу још од римског доба био је енглески путописац Вилијам Џорџ Браун, који је дошао 1792. године да посети рушевине древног пророчишта.[1]

Оазу је Египту званично припојио Мухамед Али 1819. године. У пролеће 1893, немачки истраживач и фотограф, Херман Бурхарт, забележио је архитектуру града Сиве, а његове фотографије се налазе у Етнолошком музеју у Берлину.[11]

Сиванци су берберски народ, па су демографски и културно ближи народима на простору Либије која има велику берберску популацију, него Египту који има занемарљив удео берберског становништва.[12] Сходно томе, арапска владавина из удаљеног Каира је у први мах била попустљива и обележило ју је неколико побуна. Египатске власти су почеле да успостављају јачу контролу након посете краља Фуада оази 1928, када је мештанима дрско замерено практиковање неких обичаја који нису у складу са египатским моралима, и одређене су оштре казне за непридржавање моралних начела државе.

Референце

  1. ^ а б в „Siwa”, Encyclopædia Britannica, 2007 
  2. ^ Bard, Kathryn A.; Shubert, Steven Blake, ур. (1999), Encyclopedia of the Archaeology of Ancient Egypt, Routledge (UK), ISBN 978-0-415-18589-9, 0-415-18589-0 
  3. ^ Arnold, Dieter; Strudwick, Helen; Strudwick, Nigel, ур. (2003), The Encyclopaedia of Ancient Egyptian Architecture, I B Tauris, ISBN 978-1-86064-465-8, 1-86064-465-1 
  4. ^ „Elevation data by NASA's SRTM”. .jpl.nasa.gov. 17. 06. 2009. doi:10.1029/2005RG000183. Приступљено 19. 10. 2015. 
  5. ^ Basset, René (1890), Le dialecte de Syouah, Paris: Ernest Leroux, стр. 3 
  6. ^ Ilahiane, Hsain (2006), „Siwa Oasis”, Historical dictionary of the Berbers (Imazighen), Historical dictionaries of peoples and cultures, 5, Lanham, MD: Scarecrow Press, Inc, стр. 111, ISBN 978-0-8108-5452-9 
  7. ^ Wörterbuch der ägyptischen Sprache, ed. Adolf Erman, Hermann Grapow. Vol. IV. pp. 230; Vol. VI. pp. 141.
  8. ^ Herodotus, Histories, iv (on-line text Архивирано на сајту Wayback Machine (9. април 2013)).
  9. ^ Alexander the Great, Robin Lane Fox, Allen Lane 1973/ Penguin 1986–2004. pp. 200–218
  10. ^ „Grammatical Contact In The Sahara”. Приступљено 19. 10. 2015. 
  11. ^ Siwa, viewed from the east, by Hermann Burchardt; Siwa, eastern part; Siwa, western part; Siwa, viewed from the south; Siwa, main street.
  12. ^ The eastern Arabo-Berbers, Libya, and the oases Theapricity.com.
Сива на Викимедијиној остави.