Само људи је југословенски филм из 1957. године.[1] Режирао га је Бранко Бауер а сценарио је написао Арсен Диклић.[2][3][4]
Радња
Предраг Бојанић, инжењер на градњи хидроелектране, ратни је инвалид без ноге, упознаје у санаторију за очне болести Љубицу Ромић, девојку која је у рату изгубила вид.
Примаријус Вранчић предлаже Буби да се пре операције која би јој могла вратити вид одмори у оближњем пансиону у којем станују Бојкан и његов пријатељ др. Жарко Митровић, Вранчићев помоћник.
Домаћица пансиона, тета Ема, у почетку тешко прихвата Бубу, јер је љубоморна на гошће у пансиону, али се постепено с њом зближава. Буба и Бојкан проводе све више времена заједно, забављају се скијањем, а на крају се и заљубљују. Она не зна за његову ману. У пансион долази Лела, Мирковићева пријатељица, и својој несмотреношћу изазове нервозу и Емину љубомору, а затегнутост ситуације појачавају чињеница да се термин операције ближи као и то што се Бојкан осећа нелагодно због прикривања инвалидности.[3][4]
Улоге
Комплетна филмска екипа ▼
Извори
Спољашње везе
