Током 1970-их Стајгер се све више окренуо европским продукцијама у потрази за захтевнијим улогама. Портретисао је Наполеона Бонапарту у филму Вотерло (енгл.Waterloo, 1970), мексичког бандита у филму Duck, You Sucker!Серђа Леонеа (1971), Бенита Мусолинија у Мусолинијевим последњим данима (енгл.Last Days of Mussolini, 1975), а деценију је завршио играјући узнемиреног свештеника у филму Амитвилски ужас (енгл.The Amityville Horror, 1979). Почетком 80-их 20. века, срчани проблеми и депресија почели су да утичу на Стајгерову каријеру, те је тешко долазио до посла, пристајући да се појављује у филмовима са ниским буџетом. Једна од његових последњих улога била је улога судије Лија Сарокина у затворској драми Ураган (енгл.The Hurricane, 1999), која га је поново спојила са редитељем филма У врелини ноћиНорманом Џуисоном. Стајгер се женио пет пута, имао је ћерку, оперску певачицу Ану Стајгерм и сина Мајкла Стајгера. Умро је од упале плућа и затајења бубрега услед компликација током хируршког захвата због тумора жучне кесе 9. јула 2002, у 77. години живота у Лос Анђелесу, а надживела га је пета супруга Џоан Бенедикт Стајгер.
Биографија
Детињство, младост и глумачки почеци
Стајгер је похађао средњу школу Вест Сајд у Њуарку у Њу Џерзију, где је показао своја рана интересовања за глуму
Стајгер је рођен 14. априла1925. године у Вестхамптону у Њујорку, као једино дете Лорене (рођен Драјвер) и Фредерика Стајгера,[2][3] француског, шкотског и немачког порекла.[4][5] Род је одгајан као лутеран. Никада није познавао свог оца, водвиљона који је био део путујуће трупе са Стајгеровом мајком,[5] али рекли су му да је леп човек латино изгледа, који је био талентован музичар и плесач. Биограф Том Хачинсон описује га као „сеновиту, одбеглу фигуру”, ону која је „прогањала” Рода током целог живота и била „невидљиво присуство и невиђени утицај”.[6]
Хачинсон је Стајгерову мајку описао као „окорелу, енергичну и малу, са дугом ружичастом косом”.[7] Имала је добар певачки глас и замало постала холивудска глумица, али након операције ногу трајно јој је ослабила способност ходања, одустала је од глуме и окренула се алкохолу.[8][9] Као резултат тога, напустила је шоу бизнис и одселила се из Вестхамптона да одгаја сина. Селили су се у неколико градова, укључујући Ирвингтон и Блумфилд, пре него што су се настанили у Њуарку у Њу Џерзију.[10] Њен алкохолизам донео је Стајгеру пуно непријатних ситуација, а породицу су често исмејавала друга деца и њихови родитељи у заједници.[11] У доби од пет година сексуално га је злостављао педофил који га је намамио својом колекцијом лептира.[12] Стајгер је рекао о својој проблематичној породичној позадини: „Да сте имали могућност да имате детињство које сте доживели, са алкохоличарском мајком и да сте познати глумац какав сте данас, или да имате дирљиво, сигурно детињство и да нисте познати, које бисте изабрали? Љубавно, сигурно детињство у Њујорку.”[13] Током последњих 11 година свог живота, Стајгерова мајка оставила је алкохол и редовно је присуствовала састанцима анонимних алкохоличара. Стајгер се присетио: „Био сам поносан на њу. Преобратила се. Оживела је поново.”[14]
Током свог детињства, и захваљујући својој великој снази и величини, Стајгер је постао познат као „Стена” (енгл.The Rock).[2] Иако су му се ругали због алкохолизма његове мајке, он је био популаран лик у школи и способан софтбол играч.[10] Током адолесцентских година показао је интересовање за писање поезије и за глуму, а појављивао се у неколико школских представа док је био у средњој школи Вест Сајд у Њуарку. Уморан од борбе са мајком,[15] побегао је од куће са шеснаест година да би се придружио морнарициСједињених Држава током Другог светског рата.
Пријавио се 11. маја 1942. године, а усавршавао се у америчкој морнаричкој обучној станици у Њупорту у Роуд Ајланду. Придружио се новооснованом USS Taussig (DD-746) 20. маја 1944. године.[16] Док је служио као торпедоман на разарачима, видео је акцију у Јужном пацифику, укључујући битку на Иво Џими.[4] Касније је Стајгер прокоментарисао: „Волео сам морнарицу. Био сам довољно глуп да мислим да сам херој”.[17] Његова искуства током рата прогањала су га целог живота, посебно губитак Американаца током битке за Иво Џиму, као и потонуће Тосинга за које се знало да су на њима биле жене и деца.[16] Дана 17. децембра 1944. године, крај обале Лузона на Филипинима, Стајгер и Тосинг наишли су на јак тајфун, који је постао познат и као Холзијев тајфун, а ветрови су достизали сто чворова и са таласима високим 80 стопа. Као резултат тога, три америчка разарача су изгубљена, али Тосинг је преживео.[16]
Након рата, G. I. Bill је плаћао закупнину за његову собу у Западној 81. улици у Њујорку, уз приход од нешто више од 100 долара месечно и четири године школовања.[17] У почетку је одржавао машине за подмазивање и прао подове.[11] Одлучио је да похађа школу драме, пре свега због чланства атрактивних младих жена у истој.[11] Позната као Мала позоришна група за државну службу, водила ју је Канцеларија издржаваних и корисника, где је он тада био запослен.[16] То га је навело да започне двогодишњи курс у Новој школи за друштвена истраживања, коју је водио немачки емигрант Ервин Пискатор.[17] Током једне аудиције, Стајгер је изабран да глуми након што је једва изговорио неколико речи, а редитељ је узвикнуо да има „свеж, диван квалитет”.[11] Други талентовани ученик у то време био је Волтер Матау, који је институцију назвао „Неуротска школа за истраживање сексуалних односа”.[17] Стајгер је био изненађен откривањем сопственог талента за глуму, па је охрабрен да настави даље студије на Драмској радионици. Један од главних разлога због којег је желео да буде глумац био је поновно поштовање јавности према породичном имену, што га је тако понижавало током детињства.[11] Други важан фактор било је његово уверење да „нема добру нарав за обичан посао”, а завршио би као несрећни, насилни алкохоличар.[18] Његов једини узор био је глумац Пол Мјуни, за кога је сматрао да је „највећи”,[11] иако је такође имао дубоко поштовање према француском глумцу Харију Бору и, према биографу Хачинсону, дивио се Чарлију Чаплину „до тачке обожавања”.[19]
Стајгерове ране улоге, иако малене, биле су бројне, посебно у телевизијским серијама током раних 1950-их, када се у петогодишњем периоду појавио у више од 250 телевизијских продукција уживо.[24] Приметио га је Фред Кое, менаџер за развој програма у Ен-Би-Си-ју, који му је све више давао веће улоге. Стајгер је телевизију сматрао оним што је репертоарско позориште имало за ранију генерацију и доживљавао је као место где може да тестира свој талент са мноштвом различитих улога. Убрзо након тога, почео је да добија позитивне критике критичара као што су Џон Кросби, који је напоменуо да Стајгер редовно има „убедљиве перформансе без напора”.[25] Стајер је, између осталог, глумио у серијама Опасност (енгл.Danger, 1950–53),[26]Лукс видео позориште (енгл.Lux Video Theatre, 1951),[27]Тамо (енгл.Out There, 1951),[28]Приче сутрашњице (енгл.Tales of Tomorrow, 1952–53),[29]Позориште Гулф (енгл.The Gulf Playhouse, 1953),[30]Позориште медаљон (енгл.Medallion Theatre, 1953),[31]Телевизијска кућа Гудјир (енгл.Goodyear Television Playhouse, 1953),[32] а тумачио је и Шекспировог Ромеа у епизоди Првом командном извођењу Ромеа и Јулије (1957) (енгл.The First Command Performance of Romeo and Juliet, 1957) серије Ти си ту (енгл.You Are There, 1954), у режији Сидни Ламет.[33] Наставио је да се појављује у разним продукцијама телевизијских кућа у Плејхаусу, појављујући се у пет епизода Крафт театра (енгл.Kraft Theatre, 1952–54), за шта је добио похвале критичара,[34] затим у шест епизода Филко телевизијског позоришта (енгл.The Philco Television Playhouse, 1951–55) и две епизоде Шилцовог позоришта звезда (енгл.Schlitz Playhouse of Stars, 1957–58).[35][36] Стајгер је свој деби на великом платну имао 1953. године, са малом улогом у Терези (енгл.Teresa) Фреда Зинемана, снимљеној 1951. године.[5] Стајгер, који је себе описао као „брбљивог”, добио је улогу хвалећи Зинеманове продукције. Зинеман се подсетио да је Стајгер био „веома популаран, крајње артикуларан и пун невероватних успомена”, а њих двојица су се међусобно поштовали до краја живота.[37]
Дана 24. маја 1953. године, Стајгер је играо насловну улогу у епизоди Марти (енгл.Marty) Падија Чајефскога у серији антологији Телевизијска кућа Гудјир (енгл.Goodyear Television Playhouse).[38] Улога је првобитно била намењена Мартину Риту, који је касније постао режисер.[39]Марти је прича о усамљеном и простом месару из Бронкса који је у потрази за љубављу. Епизода је била пресудан успех и повећала је Стајгерову популарност;[11]Том Стемпел је приметио да је он својим перформансом као Марти донео „упечатљив интензитет, нарочито у преношењу Мартијевог бола”.[40] Пошто је Стајгер одбио да потпише седмогодишњи студијски уговор, замењен је Ернестом Боргнинеом у филму Марти (енгл.Marty, 1955), који је освојио Оскара за најбољи филм, као и Оскара за најбољег глумца у главној улози.[41] Година 1953. показала се као преломна година за Стајгера; те године је добио награду Силванија за улогу Мартија и још четири најбоља остварења у години — као Вишински и Рудолф Хес у две епизоде Ти си тамо, као гангстер Холанђанин Шулц у трилеру, и као радарски оператер у Чувару мог брата (енгл.My Brother's Keeper).[42]
Због своје улоге Чарлија, брата лика кога је тумачио Марлон Брандо у филму На доковима Њујорка (енгл.On the Waterfront) Елија Казана (1954), Стајгер је номинован за награду Оскар за најбољег споредног глумца.[43] Филмски писац Лео Броди написао је да су „непрестано понављане слике сукоба између Бранда и Рода Стајгера у таксију учиниле филм иконичним”.[44] Требало је једанаест сати да се сними та сцена у таксију и доста времена да се пре тога иста исценира, упркос томе што је Брандо препричавао популарни мит у својој аутобиографији да је сцена импровизована. Брандо је изјавио да је било потребно седам понављања јер Стајгер није могао престати да плаче, што је Стајгер сматрао неправедним и нетачним.[45] Иако је Стајгер задржао велико поштовање према Бранду као глумцу,[46] он га није волео као особу и често се жалио током продукције због Брандове „склоности ка одласку са сета” одмах након снимања његових сцена.[47] Касније је Стајгер напоменуо: „Уопште се нисмо упознали. Увек је летео соло, а ја га нисам видео од филма. Замерам му што је рекао да је он само дроља а да су глумци курве”.[17] Стајгер је такође негативно реаговао када је сазнао да је Казан 1999. године добио почасног Оскара.[24][а] У интервјуу за Би-Би-Си њуз из 1999. године, Стајгер је рекао да вероватно не би снимао филм На доковима Њујорка да је знао да је Казан Комитету за неамеричке активности Представничког дома у то време дао списак имена глумаца за које се сумњало да су комунисти.[51]
Стајгер је глумио Џуда Фраја у филмској верзији мјузикла Роџерса и Хамерстајна под називом Оклахома! (енгл.Oklahoma!, 1955) у коме је самостално изводио певачке делове. Била је то једна од највећих локација за филмску продукцију током 1950-их, снимљена у близини Ногалеса у Аризони, са 325 људи и око 70 камиона.[52] Стајгер је тумачио узнемирену, емоционално изоловану верзију Џуда, за коју је телевизијски канал Тарнер класик мувиз (енгл.Turner Classic Movies, скраћено TCM) веровао да доноси „сложеност лика који је отишао далеко изван очекиваног музичког негативца”.[52] Стајгер је приметио да је Џејмс Дин, који је био на аудицији за улогу која је потом припала Гордону Мекреу,[52] био „фино дете које је обузео његов сопствени его, толико да га је уништио”, што је мислио да је довело до његове смрти. Дин је наводно Стајгеру дао свој цењени примерак књиге Ернеста ХемингвејаСмрт поподне у којој је подвукао свако појављивање речи „смрт”.[17]
Стајгер као филмски тајкун Стенли Шрајнер Хоф у филму Велики нож (енгл.The Big Knife, 1955)
Касније, 1955. године, Стајгер је глумио мрског филмског тајкуна, делимично заснованог на директору Коламбија пикчерсаХарија Кона,[53][б] насупрот Џеку Палансу и Иди Лупино у филму Роберта АлдрихаВелики нож (енгл.The Big Knife).[24] Стајгер је за потребе филма избелио косу, а инспирацију за улогу потражио је од руског глумца Владимира Соколова, прочитао је књигу о логору Требљинка да би темељно разумео његов лик и посетио одељење парфема у продавници у Беверли Хилсу у Калифорнији, како би покушао да проба разуме презир према женама које његов лик треба да представља.[55] Стајгер и Паланс се нису најбоље слагали током снимања, а у једној сцени Паланс је фрустрирано бацио неколико ЦД албума на Стајгера, што је било протумачено као да покушава да украде сцену.[56] Касније те године Стајгер је добио позитивне критике за улогу главног тужиоца у филму Војни суд Билија Мичела (енгл.The Court-Martial of Billy Mitchell) Ота Премингера, заједно са Гаријем Купером и Чарлсом Бикфордом.[57]
Стајгер је портретисао лик Пинкија у вестерну Џубал (енгл.Jubal, 1956), у коме су глумили Глен Форд и Ернест Боргнајн. Стајгеров лик је ранчер, „подругљив злоћа”,[58] који постаје љубоморан када се његова бивша љубавница заљуби у Фордов лик.[59] Форд је истакао Стајгерову велику посвећеност методичкој глуми током снимања филма, сматрајући га „добрим глумцем, али чудним колегом”.[59] Стајгеру се није допало снимање овог филма и често се сукобљавао са редитељем Делмером Дејвсом, који је био наклоњенији Фордовом веселијем прихватању филма.[58] По изласку филма у априлу 1956. године, писац из Варајетија (енгл.Variety) био је импресиониран „злим отровом“ којим одише лик кога Стајгер тумачи, и приметио је да „одавно није било толико мрског лика”.[57] У филму Тежак пад (енгл.The Harder They Fall) Марка Робсона, Стајгер је играо подмуклог промотера бокса који ангажује спортског новинара (Хемфри Богарт у последњој улози).[60] Стајгер је Богарта назвао „професионалцем” који је током снимања имао „огроман ауторитет”.[61]
Приватан живот
Глумица Клер Блум 1958. године, која је са Стајером била у браку десет година
Стајгер је био ожењен пет пута: био је у браку са глумицом Сали Грејси (1952–1958),[62] глумицом Клер Блум (1959–1969),[62] секретарицом Шери Нелсон (1973–1979),[62][63] певачицом Паулом Елис (1986–1997)[62][64] и глумицом Џоан Бенедикт Стајгер (у браку од 2000. године до смрти).[62] Имао је ћерку, оперску певачицу Ану Стајгер (рођену 1960. године) са Блумовом и сина Мајкла Стајгера (рођен 1993. године) из брака са Елисовом.[62] У интервјуу са новинаром Кенетом Песингемом, Стајгер је изјавио да је Блум била „све што сам икада желео код жене” и да је „можда наш брак био бољи од већине, јер смо обоје били изграђени као личности када смо се упознали”.[65] Пар је купио кућу у Малибуу у Калифорнији, крај који се свидео Стајгеру, али који је Блумова сматрала досадним. Такође су купили стан на Менхетну и викендицу у округу Голвеј, у непосредној близини куће Џона Хјустона.[66] Финансијски проблеми навели су Стајгера да средином 1970-их прода свој стан у Њујорку.[67] То га је јако узнемирило када се његов брак са Блумовом окончао 1969. године и што се она исте године брзо удала за бродвејског продуцента Хиларда Елкинса, човека коме је Стајгер поверио да се брине за њу док је одлазио на снимање Ватерлоа.[68] Стајгер је такође био близак пријатељ са глумицом Елизабет Тејлор.[69][70]
Стајгер је био отворен када је реч о макартизму. Био је посебно критичан према ставу Чарлтона Хестона према оружју, па га је јавно називао „омиљеним америчким фашистом”.[17] У једном сукобу у колумни у Лос Анђелес тајмсу, Стајгер је одговорио на писмо Хестона рекавши да је шокиран што Амерички филмски институт није одао почаст Елији Казану због његовог сведочења пред Комитетом за неамеричке активности. Стајгер је написао да је „згрожен, згрожен, згрожен" глумцима и писцима који су били принуђени да возе таксије јер су били на црној листи или су чак извршили самоубиство због тога. Хестон није одговорио.[71]
Стајгер је патио од депресије током читавог свог живота. Описао је себе као „онеспособљеног током периода од око осам година са клиничком депресијом” пре освајања Оскара за филм У врелини ноћи.[17] Проблеми у каријери од 1970-их па надаље често су се погоршавали здравственим проблемима. Подвргао се операцији срца 1976. године и поново 1979. године и борио се са гојазношћу,[72] иако су неке улоге, попут Наполеона, захтевале да намерно добије на тежини.[73] Након пропасти његовог трећег брака 1979. године, дубока депресија, делимично као нуспојава његове операције, током 1980-их негативно је утицала на његову каријеру.[51] У том периоду је постајао све самозатајнији, често се затварајући у свом стану, гледајући амерички фудбал и по неколико сати. Рекао је о овом искуству: „Почињеш губити самопоштовање. Не ходаш, не бријеш се и ако те нико не гледа ишао би у тоалет тамо где си седео.” Ноћу би лежао у кревету мислећи: „Никад више нећеш глумити. Зашто се мучиш? Ниси добар”.[74] Упркос овим изазовима, Стајгер је наставио да глуми током деведесетих година 20. века и почетком 2000-их.[24] У једном од својих последњих интервјуа изјавио је да је стигма погрешно везана за оболеле од депресије и да ју је изазвала хемијска неравнотежа, а не ментална болест. Он је прокоментарисао: „Бол никада не сме бити извор срамоте. То је део живота, то је део човечанства.”[11]
^Elia Kazan had been a member of the Communist Party in the 1930s; in 1952, Kazan was called before the House Un-American Activities Committee which was investigating Communistic influence. Kazan supplied the committee with the names of eight people in the entertainment industry who were also members of the Communist Party in the 1930s. The names and information were used to create a blacklist for those working in the theatre which was similar to the Hollywood blacklist for entertainers working in motion pictures, radio and television. Many of those whose names wound up on one of the blacklists had their careers and lives ruined because of it. An argument was made by those who were against any type of blacklist that Kazan's supplying the names of the eight people had to do with monetary concerns and that he could have refused to reveal anyone's name. Kazan's friend, Arthur Miller, who had also been a member of the Communist Party, was brought before the committee in 1956. Miller refused to mention any names at the hearing.[48] For his refusal, Miller was declared in contempt of Congress and given a fine and a prison sentence on May 31, 1957. His US passport was also revoked.[49] Miller was cleared of the charges in August 1958.[50]
^Frank Sinatra biographer Kitty Kelley describes Cohn as a figure notorious for being the "nastiest man in Hollywood", who kept an autographed portrait of dictator Mussolini in his office during World War II.[54]
