Његова прва главна улога је улога у филму Bang the Drum Slowly. Године 1974. глуми младог дон Вита Корлеонеа и улога у том филму му доноси Оскара за најбољег споредног глумца. Познат је по својој дугогодишњој сарадњи са филмским режисером Мартином Скорсезеом. Та сарадња је почела 1973. улогом у филму Опасне улице, а за улогу Џејка Ла Моте у Скорсезеовом Разјареном бику био је награђен Оскаром за најбољег глумца 1980. године. За Оскара је био номинован за улоге у Скорсезеовим филмовима Таксиста (1976) и Рт Страха (1991), а такође је био номинован и за улоге у филму Ловац на јелене (1978) и у филму Буђења (1990). Познат је и као ученик познате глумачке школе коју је водила глумица Стела Адлер. Себе сматра Итало-Американцем и има итало-амерички нагласак.
Рана каријера
Де Ниро је рођен у Њујорку, као син Роберта де Нира старијег, апстрактног експресионистичког сликара, вајара и песника италијанског порекла (Де Ниров чукундеда је био италијански имигрант из села Феразано, Молизе) и Вирџиније Адмирал која се такође бави сликарством. Они су се срели на часовима сликања код Ханса Хофмана у Провинстауну, Масачусетс. Родитељи су му се развели кад је имао две године. Његов биограф Џон Бакстер тврдио је да је његов отац био хомосексуалац и да је био у односима са песником Робертом Данканом, драмским писцем Тенесијем Вилијамсом и сликаром Џексоном Полоком.
Де Ниро је прво похађао Little Red School House а касније га је мајка уписала на Високу школу музике и уметности у Њујорку. Напустио ју је кад је имао 13 година и придружио се уличној банди у Малој Италији где је зарадио надимак Bobby Milk (Боби Млекце) захваљујући свом белом тену. Затим се посвађао с оцем, иако су се касније помирили када је, у 18 година, отишао за Париз да врати оца кући, који је почео да пати од депресије. Де Ниро је похађао Конзерваторијум Стеле Адлер, као и Глумачки студио Лија Страсберга (иако је Де Ниро дошао у сукоб са Страсберговим методама, а своје чланство је користио само зарад професионалног престижа). Са 16 година појавио се у ЧеховљевомМедведу.
Привукао је пажњу јавности 1973. године улогом болесног хватача Јенкија у Лакше мало с бубњевима. Исте године започео је плодну сарадњу са Скорсизом незаборавном улогом малог мафијашког преваранта Џонија Боја у филму Улице зла, у коме је Харви Кајтел глумио Чарлија. Следила је изузетно успешна сарадња глумца и режисера у филовима као што су Таксиста (1976), Њујорк, Њујорк (1977), Разјарени бик (1980), Краљ комедије (1983), Добри момци (1990), Рт страха (1991) и Казино (1995). У овим филмовима Де Ниро је углавном глумио „шармантне социопате”. Таксиста је посебно значајан за Де Нирову каријеру; митска улога Тревиса Бикла избацила га је у звезде и заувек повезала Де Нирово име с познатим Бикловим монологом You talkin' to me? (Мени кажеш?).
У касним деведесетим Де Ниро је почео да улаже у подручје Трибека у Њујорку, установљавајући филмски студио и филмски фестивал. Де Ниро је касније признао да је неке исподпросечне филмове, које је снимио у деведесетим, снимао само да би обезбедио новчану подршку овом добротворном подухвату.
Освојио је два Оскара: као најбољи глумац за улогу у Разјареном бику и за споредну улогу у филму Кум 2.[1]
Занимљиво је да су Де Ниро и Марлон Брандо једини пар глумаца који су добили награде глумећи исти лик: Брандо за улогу старог Дон Вита Корлеонеа (иако је награду одбио) у филму Кум, док је Де Ниро касније добио награду за улогу младог Вита у филму Кум 2. Брандо и Де Ниро нису радили заједно на сцени све до филма Скор (Погодак, 2001). Де Ниро се у ствари пријавио за улогу Сонија у првом „Куму”, али је улога додељена Џејмсу Кану. Када је режисер Френсис Форд Копола припремао „Кума 2” сетио се Де Нира и знао да ће он да глуми младог Вита Корлеонеа.
Хваљен због своје посвећености улогама, Де Ниро се удебљао 27 килограма и узимао часове из бокса да би портретисао Џејка ЛаМоту у Разјареном бику, састругао зубе због филма Рт страха и научио да свира саксофон због филма Њујорк, Њујорк.
Де Нира сматрају вештим посматрачем физичких покрета и детаља и зато је перфекциониста. Често га упоређују с другом глумачком иконом Ал Пачином, с којим је глумио у Куму 21974, Врелина1995. и Оправдано убиство2006. године.
Де Ниро се двапут женио. Има усвојену кћерку Дрину (име је добила по реци Дрини)[2] и сина Рафаела из првог брака с Дијаном Абот, те два сина — Џулијана Хенрија и Арона Кендрика из дуготрајне везе с бившим фото моделом Туки Смит. Дечаци близанци су зачети оплодњом ин витро. Рафаел, бивши глумац, сада је у послу са некретнинама у Њујорку. Крајем 2004. Де Ниро се поново оженио својом другом женом, Грејс Хајтауер, бившом стјуардесом. Њихов син Елиот је рођен 1998. Брачни пар је кратко после тога поднео захтев за развод, наводно због неслагања око, између осталог, Де Нировог „радохолизма”. Ова бракоразводна парница никад није званично окончана. У децембру 2011, рођена је њихова ћерка Хелен преко сурогат мајке. Де Ниро и Грејс су живели у Њујорку где су се поново венчали. Де Ниро има одранија места становања на источној и западној страни Менхетна. 2018. године Де Ниро и супруга Хајтауер су се разишли након 20 година брака. Де Ниро има 4 унучета: унука од ћерке Дрине и три унучета од сина Рафаела. У априлу 2023, постао је отац по седми пут у 80. години живота, добио је ћерку Ђиу са парнерком Тифани Чен. То га је учинило једним од најстаријих забележених родитеља у историји. У јулу 2023. је преминуо његов 19-годишњи унук, син његове ћерке Дрине, Леандро де Ниро Родригез, као узрок смрти је наведена интоксикација дрогом, међу којом су се налазили кокаин и фентанил.
Де Ниро, чији су преци са очеве стране емигрирали из Италије, требало је да добије почасно италијанско држављанство на Филмском фестивалу у Венецији у септембру 2004. Међутим, Ред синова Италије у Америци уложио је протест италијанском премијеру Берлусконију тврдећи да је Де Ниро нанео штету угледу Италијана и Итало-Американаца јер их стално представља као криминалце. Министар културе Ђулијано Урбани одбио је те приговоре и свечаност је одложена за октобар у Риму. Расправе су се поново разбуктале када се Де Ниро није појавио на два медијска догађаја тог октобра у Италији. То је подгрејало шпекулације да он заправо не жели ту почаст. Де Ниро је то негирао, оправдавајући своје непојављивање „озбиљним комуникацијским проблемима” који нису на време отклоњени, тврдећи да је „последња ствар коју би урадио да увреди некога” и да „воли Италију”. Урбани се нада да ће ускоро уручити признање, иако није одређен тачан датум. Иако у Де Нировим венама тече и ирска, немачка, холандска и француско-британска крв), он је изјавио да се идентификује „више са својим италијанским делом, него с осталима.”
Де Ниро је верни симпатизер Демократске странке и вербално је подржао Ала Гора на председничким изборима 2000. и Џона Керија 2004. Године 1998. лобирао је у конгресу против смењивања председника Клинтона (он је лични пријатељ породице Клинтон), а у августу 2004. објавио је да неће да прими почасно италијанско држављанство лично да не би обесхрабрио Италијане који живе у Америци да не гласају за Керија, што је изазвало даље расправе око те почасти.
Иако је откривен 2003, Де Ниро је држао у тајности да има рак простате, али се верује да се подвргао простатектомији.
