Пролетерска књижевност у Јапану

Пролетерска књижевност у Јапану је правац у јапанској књижевности, присутан 20-тих и 30-тих година XX века. Дела настала под утицајем овог покрета била су писана у духу социјалистичког реализма.

Историјска позадина

Период Таишо (1912-1926), у преводу „Велика праведност", уследио је наком периода Меиђи. У овом периоду у Јапану долази до оживљавања демократије, а политичке партије први пут добијају значајнију улогу. Међутим, то је такође и период послератне депресије, након Првог светског рата и радничких штрајкова. У таквим условима из Европе у Јапан долаз идеје марксизма, што ће временом довести до стварања „Покрета за пролетерску књижевност“.[1][2]

Развој

За почетак пролетерске књижевности сматра се појава часописа „Сејач“ који је почео да излази фебруара 1921. године након формирања „Социјалистичке лиге Јапана“ , децембра 1920. „Сејач“ је био политички и култорно-просветни часопис, имао је међународну сарадњу са француским, енглеским и руским прогресивним круговима, а главни уредници, Комаки Оми и Канеко Јобун су сматрали да часопис треба да буде савремен, интернационалан и револуционаран. Књижевна дела су пре свега била агитационог карактера, док је уметничка вредност била ниска. Неки од бољих радова су „До ноћног пожара“ (Имано Кензо) и „Путник треће класе“ (Маедако Хироићиро). Првим правим уметничким делом пролетерске књижевности сматра се дело „Људи који живе на мору“ из 1926. године које је написао Хајама Јошики.[2]

Ставови о покрету

  • Књижевни критичар Хома Хисао је 1916. године у часопису „Васеда бунгаку“ објавио чланак под називом „О народној уметности“ у коме је изнео став да „Уметност није предвиђена само за један део друштва већ мора да служи целом народу.“[3] Овај чланак је довео до расправе у којој је разматрана улога народне уметности.
  • Осуги Сакае сматрао је: „народна уметност је уметност маса – то је уметност новог света коју стварају радници“[3]
  • Като Кађуо: „народна уметност је хуманистичка и намена уметности маса није политичка борба“[3].
  • Главни теоретичар „Покрета за пролетерску кљижевност“, Хирабајаши Хацуносуке, у својим есејима је писао да „Књижевност представља облик друштвене свести, слично религији, моралу, филозофији; она мора имати класни карактер и варају се сви писци који сматрају да се могу уздићи изнад класа.“[4]
  • Јасунари Кавабата је сматрао да су писци пролетерске књижевности приказили нови начин прихватања осећања, због чега их је поштовао, иако није припадао покрету.

Часописи

„Сејач"

Часопис чија се појава, 1921. године сматра почетком пролетерске кљижевности у Јапану. Забрањен је након Канто земљотреса 1923. године због изношења критичких ставова.

„Књижевни фронт“

И након забране часописа „Сејач", леви покрет је наставио своју активност и већ јула 1924. године је изашао први број часописа „Књижевни фронт“, који је основан од стране редакције „Сејача“. Овим је почео други период покрета за пролетерску књижевност окарактерисан унутрашњим борбама у Комунистичкој партији Јапана због којих развој пролетерске књижевности и културе није био континуиран већ су се културна удружења често распадала, а затим изнова састављала.

„Застава борбе“

Године 1928. настаје „Све-јапанска федерација Пролетерске уметности“ која почиње са издавањем часописа „Застава борбе“. Ова федерација је промеинила име 1931. године у „Федерација пролетерске културе Јапана“ (скраћено КОРФ), а часопис „Застава борбе“ мења име у „Пеолетерска култура“.

За време постојања ових федерација пролетерска књижевност је достигла врхунац, тада је стварало више писаца међу којима су најзначајнији Токунага Сунао и Кобајаши Такииђи. КОРФ је распуштен 1934. године због притисака владе и унутрашњих сукоба.[2]

Представници

  • Кобајаши Такиђи (октобар 13, 1903 – фебруар 20, 1933) током живота је писао новеле и приче у којима је исказивао саосећајност са радничком класом.[5]
    • Кобајаши Такиђи
      Кобајаши Такиђи
    • Хајама Јошики (март 12, 1894 – октобар 18, 1945) најпознатији је по делу „Људи који живе на мору“. Био је укључен у радничке покрете, али је каснје постао присталица јапанског имеријализма.

    Дела

    • „Ловац на ракове", Кобајаши Такиђи (1929) дело се бави тешкоћама кроз које пролази посада брода која лови ракове у одама између Јапана и Камчатке.[5] Овај роман је 2008. године, 79 година након првог појављивања, био је један од најпродаванијих романа у Јапану.[6] Постоји и филмска адаптација романа из 1953. године, као и манга адаптација из 2006. године.
    • „Људи који живе на мору“, Хајама Јошики (1926)
    • „До ноћног пожара“ Имано Кензо
    • „Путник треће класе“ Маедако Хироићиро

    Референце

    1. ^ „Taishō period | Japanese history”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 10. 11. 2018. 
    2. ^ а б в Јовић 2015
    3. ^ а б в Јовић Ђаловић, Марина (2015). Књижевност и осећај: модерне тенденције у јапанској прозној књижевности. Београд: Кокоро. стр. 116. ISBN 978-86-6153-351-8. 
    4. ^ Јовић Ђаловић, Марина (2015). Књижевност и осећај: модерне тенденције у јапанској прозној књижевности. Београд: Кокоро. стр. 117,. ISBN 978-86-6153-351-8. 
    5. ^ а б Rimer 1991
    6. ^ McCurry, Justin (20. 08. 2008). „Japan: Marxist book turns bestseller 79 years on”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 10. 11. 2018. 

    Спољашње везе