За време Другог светског рата, немачке снаге су користиле ратне заробљенике за присилне радове у погонима и индустријама које су помагале њихове ратне напоре. Тако је у првој половини 1942. године, на територију немачке војне управе у Србији доведено неколико стотина заробљених Пољака (војника, али и цивила-таоца). Најпре су смештени у логор код Жагубице, где су радили на изградњи и одржавању пруге. Временом им је омогућено ограничено слободно кретање по месту, тако да су постепено успели да у локалној жагубачкој кафани Последњи грош дођу у контакт са припадницима Југословенске војске у Отаџбини.
Официри Млавског корпуса су путем радио везе о овоме обавестили пољску владу у Лондону, која је на Хомоље упутила неколико пољских официра са задатком да преузму команду над Пољском бригадом.[2]
Крајем 1943. године, Пољска бригада је расформирана због недостатка хране. Њени припадници су распоређени по другим корпусима. Један од њих био је и Маријан Блажејчик, који је са још 11 Пољака премештен у Раваничку бригаду Иванковачког корпуса. Међутим, по задатку пољске владе у Лондону, капетан Михаил Јакубовски Левандовски дошао је у штаб Крајинског корпусаЈВуО, ради поновног формирања Пољске бригаде. Погинуо је 11. децембра1943. године у борби са немачком потером, тако да до овога није дошло.[1]
По уласку Црвене армије у Србију, октобра 1944. године, почело је заробљавање припадника Југословенске војске у Отаџбини, упркос братском дочеку. Пољаци који су заробљени у разним бригадама ЈВуО, на пролеће наредне године су враћени у Пољску. Тамо су им признате ратне заслуге на страни Савезника, а неки међу њима су и одликовани.
.svg)
