Dendrocopos lilfordi (Scharpe et Dresser, 1871)[2]
Планински детлић (лат.Dendrocopos leucotos) врста је птице из породице детлића. Латински назив ове врсте је састављен из двеју старогрчке речи. Име рода Dendrocopos је комбинација речи dendron која означава дрво и kopos што значи упадљив. Придев leucotos је сложеница придева leuco - бео и именице noton - леђа, па је тако буквалан превод за ову птицу „белолеђи” детлић, како је назван и на енглеском језику.[3]
Опис
Дужина тела од врха репа до врха кљуна је од 25 до 28 центиметара. Маса птице варира од 99 до 115 грама у Европи и Русији, па до чак 158 грама измерених у Кини.
Нешто је већи од великог детлића, има дужи врат и кљун и „угластију” главу. Стомак је јарко (подврста lilfordi) до светло (подврста leucotos) црвен. Бокови и груди су изразито (подврста lilfordi) или бледо (подврста leucotos) пругасте. На раменима нема велика, бела поља која га одвајају од великог и сеоског детлићa, већ има беле хоризонталне пруге. Леђа подврсте leucotos су бела док су леђа подврсте lilfordi хоризонтално испругана. Полни диморфизам је присутан. Горњи део главе (потиљак и теме) мужјака су потпуно црвени, док су код женке црни. Због црвене главе, мужјаци планинског детлића се на први поглед могу помешати са средњим детлићем, али се и од њега разликују по водоравним пругама на леђима. Лети праволинијски, са наизменичним уздизањем и понирањем.[4][5]
Распрострањеност и станиште
Ареал распрострањења захвата умерени и бореални део Евроазије, од централне и северне Европе, преко јужног Сибира, до Далеког истока, укључујући Камчатку, Корејско полуострво, Јапан и Тајван. Мале и изоловане популације се налазе у Шпанији и на Кавказу.[2][6]
Насељава очуване листопадне и мешовите шуме прашумског типа са значајним уделом сувих стабала и грана. У централној и јужној Европи је регистрован углавном у шумама букве, граба и храста, док је у северној и источној Европи налажен у шумама где доминирају бреза и јасика. [2][6]
Подврсте
На свету постоји 11 подврста планинског детилића и свака има другачије распрострањење[5]:
Крупан детлић, посебан у погледу станишта и исхране, заузима пространа подручја под зрелим шумама са значајним уделом сувих стабала и грана где се гнезди и тражи храну. Гнежђење почиње у марту (ретко крајем фебруара), када мужјак добошањем означава и брани територију, једну од највећих међу европским детлићима (између једног и три километра квадратних). Оба пола дубе гнездећу дупљу на одумирућим или мртвим стаблима. У леглу се налази од три до пет јаја која полаже у другој половини априла. Репродуктивни циклус траје непуних седам недеља. Храни се претежно ларвама и инсектима (нарочито тврдокрилцима из породице Cerambycidae, али и ноћним лептирима из породице Cossidae и мравима рода Camponotus) које проналази испод коре или ископава из стабала одумирућег или мртвог дрвета. Станарица је уз блага померања у зимском периоду. Орнитолози процењују да европска популација броји између 232 000 и 586 000 гнездећих парова, а тренд популације је краткорочно оцењен као стабилан.[7][2]
Угроженост
Интензивно шумарство, сеча зрелих и уклањање умирућих и палих стабала, као и пошумљавање четинарима доводи до фрагментације станишта и смањења величина и густина популација планинског детлића што доводи до губитка генетичког диверзитета врсте. Велики пад бројности је забележен у Скандинавији.[7]
Планински детлић у Србији
Редовна гнездарица појединих брдско-планинских подручја јужно од Саве и Дунава. У панонском делу земље је врло редак, а гнежђење је забележено једино на Вршачким планинама. Популација је почетком 21. века сведена на више изолованих планинских подручја са очуваним листопадним (претежно буковим) и мешовитим шумама.[8] У земљи се појављују две подврсте (D. l. leucotos и D.l. lilfordi). Према последњим подацима за период 2008-2013, величина популације износи од 650 до 1000 гнездећих парова, уз стабилан краткорочни и благо опадајући дугорочни тренд. Станарица је уз блага померања у зимском периоду. Према Црвеној књизи фауне Србије III - Птице, гнездећа популација планинског детлића је оцењена као рањива (VU)[2]
^ абвгдђRadaković, M., Radišić, D., Rajković, D. 2018. Dendrocopos leucotos. In: Radišić, D., Vasić, V., Puzović, S., Ružić, M., Šćiban, M., Grubač, B., Vujić, A. eds. 2018. Crvena knjiga faune Srbije III — Ptice. Beograd: Zavod za zaštitu prirode Srbije, Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. pp 363—366.
^Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 изд.). Harper Collins. ISBN978-0-00-726814-6.
^Шћибан, М., Рајковић, Д., Радишић, Д., Васић, В. и Пантовић, У. (2015):Птице Србије — критички списак врста. Покрајински завод за заштиту природе и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије, Нови Сад.
Литература
Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 изд.). Harper Collins. ISBN978-0-00-726814-6.
Шћибан, Марко; Рајковић, Драженко; Радишић, Димитрије; Васић, Воислав; Пантовић, Урош (2015). Птице Србије - критички списак врста (прво изд.). Нови Сад: Покрајински завод за заштиту природе и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије. стр. 106.|access-date= захтева |url= (помоћ)
Radišić, Dimitrije; Vasić, Voislav; Puzović, Slobodan; Ružić, Milan; Šćiban, Marko; Grubač, Bratislav; Vujić, Ante (2018). Crvena knjiga faune Srbije III – Ptice. Beograd: Zavod za zaštitu prirode Srbije, Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno-matematički fakultet, Departman za biologiju i ekologiju i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.|access-date= захтева |url= (помоћ)