Палестина Салутарис

Палестина Салутарис
Palestina Salutaris
390.—636.

Палестина Салутарис у оквиру дијецезе Исток око 400. године нове ере
Главни градПетра
РегијаБлиски исток
ЗемљаРимско царство, Византијско царство
Догађаји
СтатусБивша покрајина
Историја 
• Успостављено
390.
• Укинуто
636.

Палестина Салутарис (лат. Palaestina Salutaris), или Палестина Терција (лат. Palaestina Tertia), је била византијска провинција која је захватала подручја од Негева (или Едом), Синај (осим северозападне обале) и југозападни Трансјордан, јужно од Мртвог мора. Провинција је била део дијецезе Исток, и била је одвојена од Арабије Патреје у 6. веку и проширена и постојала је све до муслиманских освајања у 7. веку.

Позадина

Око 105. године територије источно од Дамаска и јужно од Црвеног мора анектирало је Набатејско краљевство и реформисало их у провинцију Арабија са престоницама у Петри и Бостри (северну и јужну). Покрајина (провинција) је проширена за време Септимија Севера у 195. године, а верује се да је подељена на две покрајине: Малу Арабију или Арабију Патрију и Велику Арабију, обе теритиријалне јединице биле су поверене царским изасланицима чије је звање било конзуларија, свака са по једном легијом.

У 3. веку, Набатејци су престали да пишу на Арамејском, и уместо њега почели да пишу на грчком, а до 4. века су делимично примили хришћанство, док је сам процес христијанизације је завршен у 5. веку.[1] Петра је брзо пропадала пред крајримске владавине, у великој мери због промена које су се односиле на поморске трговачке путеве. Око 363. године земљотрес је уништио многе грађевине, и онеспособио витални систем управљања водама.[2]

Подручје је постало организовано током касног Римског царства као део дијецезе Исток (314.), у коју је укључена заједно са покрајинама као што су Исаврија, Киликија, Кипар, Еуфратенсис, Месопотамија, Осроена, Феникија и Арабија Патрија.

Византијске власти су у 4. веку увеле хришћанство међу становништво.[3] Успостављени су градови на бази пољопривреде и број становника је порастао експоненцијално. [4] Под Византијом (од 390.), уследила је нова подела која је додатно поделила покрајину Киликију на Киликију Приму, Киликију Секунду; Сирија Палестина подељена је на Сирију Приму и Сирију Салутарис, Феникију Лебанесис, Палестину Приму, Палестину Секунду а накрају и Палестину Салутарис (у 6. веку).

Историја

Палаестину Тертцију сачињавали су Негев, јужни Трансјордан, једним делом Арабија Петреа, и већина Синаја са Петром која је била стално место становања гувернера и Метрополитанског архиепископа.

Палестина Тертција је такође позната и као Палаестина Салутарис. [5][6]Према наводима историчара Х.Х. Бена Сансона.[7]

Муслимански Арапи су пронашли остатке Набатејаца у Трансјордану и Негеву трансформисаних у сељаке који су били доказ промене начина живота ка пољопривреди. Њихове земље су подељене између нових Кахтанита арапских племенских краљевства Византијских вазала, у Гасанидских Арапа и Химјарских вазала, Кинда арапске краљевине у Северној Арабији, формирајући делове покрајине Билад Ел Схам.

Преглед епископа

Преглед древних епископа Палестине Салутарис или Палестине Терције (III) наведене u Annuario Pontificio као насловни, види:

  • Аела (сада Акаба)
  • Арад
  • Ареополис (Раба)
  • Ариндела
  • Августополис у Палестини
  • Бахата у Палестини
  • Карак-Моба (Ел Карак)
  • Елуса (Халуза)
  • Лотапа у Палестини
  • Петра у Палестини , Метрополитанска архиепископија. Сада у (Транс) (Јордану).
  • Паран (Уади-Феиран)

Референце

  1. ^ Rimon, Ofra. „The Nabateans in the Negev”. Hecht Museum. Архивирано из оригинала 20. 11. 2018. г. Приступљено 7. 2. 2011. 
  2. ^ Glueck, Grace (17. 10. 2003). „ART REVIEW; Rose-Red City Carved From the Rock”. The New York Times. Приступљено 22. 5. 2010. 
  3. ^ Shahin 2005, стр. 459
  4. ^ Shahin 2005, стр. 459.
  5. ^ Shahin 2005, стр. 8.
  6. ^ „Roman Arabia”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 11. 8. 2007. 
  7. ^ H.H. Ben-Sasson, A History of the Jewish People. Harvard University Press. 1976. стр. 351. ISBN 978-0-674-39731-6. 

Литература