Откровење Петрово или Петрова апокалипса (Откровење Петрово) је хришћанскиапокриф написан у првој половини 2. века.
Откривење Петрово је један од важних ранохришћанских текстова, који датира из 125-150. године. Спомиње се као библијска књига у најстаријем познатом списку књига Новог Завета - Мураторијевом канону, где је постављен одмах иза Откривења Јовановог, са напоменом да „многи наши људи не желе да се чита у цркви”. Фрагмент оригиналног текста чува се у музеју у Каиру, Египат. Пронађен је крајем 19. века (1886-1887. године) у пустињи близу места Ахмим у северном Египту, у гробу монаха који датира из 8. или 9. века.
У 20. веку откривен је комплетан текст овог апокрифа на етиопском језику[1] .
Садржај
Текст је збирка од 4 приче - Преображење Христово на гори Тавор, и следећи опис раја, као и Маслинска проповед Христова, и следећи опис пакла. Истовремено, етиопска и грчка верзија се веома разликују једна од друге, конвергирајући углавном у 2 идеје - мудраци (пагански свештеници) након смрти одлазе у пакао, и изјава да су сви остали грешници и грешници у паклу виши од жене које су избацивале децу из материце.
Ауторство се приписује апостолу Петру. Kлимент Александријски и Методије Олимпски су текст сматрали аутентичним и богонадахнутим [2]. У Поезији патријарха Никифора, Петрова апокалипса је класификована као контроверзно дело. Kанон Муратори (један од најстаријих преписа канонских књига Новог завета, друга половина 2. века) извештава следеће о Петровој апокалипси [3]:Ми прихватамо само апокалипсу Јована и Петра, иако неки од нас не желе да се ова последња чита у цркви.
Петрова апокалипса је мешавина разних јеванђелских прича са есхатолошким мотивима. Истовремено, есеј се не фокусира на други Христов долазак, посвећујући сву пажњу описима пакла, раја, постхумних мука и награда, при чему има пастирски циљ.