Ница (фр.Nice) је лучки град, смештен недалеко од италијанске границе, између Кана и Монака. По подацима из 2006. године број становника у месту је био 347.060.[2][3]
Петао је постао симбол Француске, захваљујући игри речи. Наиме, на латинском језику, "gallus" је значио и петао и гал, а током римске епохе, Француска се звала Галија. Стога је дошло до поистовећивања петла са Галијом и Галима, а данас и са Француском.
Географија
Лука Нице
Ница се састоји из три различита дела по физиономији, а донекле и по функцијама. То су: стари део града, Симез (старо римско регионално средиште) и нови део града.
Стари део града карактерише се релативно уским, местимично кривудавим улицама и осталим одликама медитеранских градова (високим кућама саграђеним углавном од камена са карактеристичним дрвеним капцима на прозорима). Источно од старог града и луке, на полуострву Кап-Фера, у густим, вечно зеленим медитеранским шумама, развило су луксузно туристичко насеље Вилфранш са више од 3.000 вила, која се временом територијално спојила са Ницом. Још источније, а опет у заливу, развило се друго туристичко насеље Болије.
Нови део града се простире поред обале, односно дуж једног широког и овалног залива жаловитом обалом. Његову најупадљивију одлику представљају широке авеније декорисане зеленим палмама, разноврсним цвећем и травњацима. Најпривлачнија од свих је надалеко чувено „Енглеско шеталиште“ на коме су редом поређани најелитнији хотели и луксузне виле.[4] Ова улица пружа се 5 km дуж залива, тј. од саме делте Вара. Све остале улице међусобно су паралелне, широке и готово сасвим праве, са знатно новијим, комфорним кућама. Ова четврт прошарана је многим вртовима, дивним парковима. Има велики број цвећара и продавница са сувенирима.
Клима
Због свог положаја, Ница је једно од најтоплијих места Азурне обале. Најпријатнији месеци за путовање су мај и период од половине септембра до половине октобра. Најкишовитији дани су у фебруару и марту, а од јуна до августа могуће су велике врућине. Зиме су благе и нема мраза, па је зато овај град у 19. векуЕнглезима био омиљено место за одмор у току зиме, што данас доказују велики хотели и баште. Блага клима погодна је и за виноградарство.
Неоспорно је де је главни град Азурне обале. Ница је предео који је још од најстаријих времена био непрекидно, густо насељен. Доказ су предмети нађени у Грималдијевој пећини и присуство људи још у Палеолиту и Неолиту. Природне погодности ове области користили су Грци, који су своју насеобину назвали Никаеа,[5], а то име задржали су се и Римљани, који су касније освојили ову регију. У 14. веку Авињон је био духовни центар и цела Прованса је доживела литерарни и уметнички процват. Док је Прованса овим дефинитивно постала француска, будућност Нице је кроз повезаност са савојским војводама доживела обрт. Град је 1793. анектиран од Француске, а 1814. припао је династији Савоја, све док, после масовног протеста народа 1860, коначно није додељен Француској.
Разни фестивали и карневали уносе у живот изузетну ведрину, јужњачку присност и топлину. Познати су цветни фестивал односно „Битка цвећем“ први пут одржан 1876, зимски карневал, спектакли са вештачком ватром.
У Ници је, по наводима Делфе Иванић, у време Првог светског рата, било 7 српских малих кафана где се хранио, углавном српски свет. Тада је основано и једно српско женско удружење „L komite de dam Serb“ за чију је председницу изабрана гђа Стана Лозанић (супруга Симе Лозанића), а за потпредседнице Мара Марка Трифковића (суприга Марка Трифковића) и Делфа Иванић. Циљ удружења је било помагање српским сиромашним избеглицама, који су се нашли у туђини, без довољно новца. Продавале су лутке обучене у српске народне ношње, у Ници и у Лиону, а део су слале у Париз и Америку. Организовале су и изложбу слика Пашка Вучетића и др. Канцеларија им је била у једној соби конзулата. У Ници је тада постојао и интернат српске женске деце.[6]
Српске избеглице у Првом светском рату у Ници
У складу са Уредбом о школовању и васпитању српске школске омладине, крајем августа 1916. године Просветно одељење почело је рад на отварању Српске гимназије у Ници. Гимназија је била предвиђена за ученике ослобођене војне обавезе и оне који су имали више од осамнаест година, тe нису могли да остану у француским школама. Занимљиво је да је интернат Српске гимназије био смештен у неколико зграда, међу којима је била и петоспратна Асторија, један од најлепших хотела у Ници. Будући да су капацитети у Ници били недовољни, а да је временом број ђака бивао све већи, Српска гимназија у Ници закупила је за потребе школовања српских ђака два хотела и две виле у селу удаљеном само неколико километара од Нице у правцу Монте Карла, Болијеу. Упркос свим тешкоћама које су пратиле рад ове две гимназије, матуранти су доста добро савлађивали средњошколски програм и касније уписивали француске универзитете. Ученици српске гимназије у Ници и Болијеу били су снага за обнову послератне Србије.[7]
^Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 171, 173. ISBN978-86-7403-172-8.
^Ћеранић, Јелена (2014). „Школовање српских ђака у Француској за време Првог светског рата”. Сто година од почетка Првог светског рата — историјске и правне студије. 1. Београд — Андрићград: Институт за упоредно право; Интермекс; Завод за уџбенике. стр. 459—471.
Литература
T. G. Bonney, (1904). „Nice”. The Mediterranean, its Storied Cities and Venerable Ruins. New York: J. Pott.
„Nice”. The Encyclopaedia Britannica (11th изд.). New York: Encyclopaedia Britannica. 1910. OCLC14782424.
