Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (редних референци). (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)
Наталија Обреновић у младостиНаталија Обреновић на платну Влаха Буковца (1882)
Рођена је као Наталија Кешко 1859. године у Фиренци. Отац јој је био руски пуковник Петар Кешко, а мајка принцеза Пулхерија Стурдза од Молдавије. Када је имала шест година умро јој је отац, а у 15. години је остала и без мајке.[2] Младост је провела у Паризу, где се темељно и свестрано образовала у једном женском "Институту".[3]
Упознали су се у Бечу, на једном балу.[4] Својом лепотом опчинила је младог кнеза, који је једва дочекао да му постане жена. За краља Милана се верила 25. јула 1875. године у Бечу, и удала 5. октобра 1875. у Београду.[2] Имала је истог прадеду као Милан, што значи да су рођаци у трећем колену. Мајка њеног оца Петра, и мајка Миланове мајке Марије су биле рођене сестре. Према писању Милана Јовановића Стојимировића, митрополит београдски Михаило није знао за ту родбинску везу у тренутку њихове свадбе, јер је претходно правио велики проблем око могућег брака кнеза Михаила и Катарине Константиновић, а то није знао ни Јован Ристић. Према Стојимировићевом мишљењу, идеја да се Наталија венча Миланом је била замисао Миланове мајке, која је хтела да ожени сина својом братаницом.[1] Са њим је имала сина Александра рођеног следеће године. Својом лепотом, отменошћу, љупкошћу али и скромношћу и примерним животом Наталија је стекла симпатије целе земље. Иако је Милан био веома заљубљен у своју младу, тај брак није био срећан. Јер људске и политичке разлике доста брзо су довеле до сукоба између супружника. Док је Милан тражио ослонац у Аустроугарској, дотле је Наталија била русофил. Наталијина хладноћа и Миланов темперамент одвеле су га у бројне љубавне авантуре, које су вређале Наталију. Постала је врло популарна због бриге и труда око рањеника за време рата са Бугарском 1885. године. Отворен и јаван сукоб са Миланом настао је 1886. године, поводом његове везе са госпођом Насос.
Разлаз Наталије и Милана потрајао је више година, повремено имао знатне политичке импликације и пунио скандалозне хронике. Брак је разведен средином октобра 1888. године[5], показало се на нерегуларан начин, што је касније поништено. Милан је абдицирао 1889. године, а, као део његовог поравнања са владајућим радикалима и намесништвом, краљица Наталија је протерана из Србије 1. јуна1891. године. О њеном прогонству писала је и британска штампа.[6] До формалног, али не и суштинског помирења дошло је 1893, када јој се Милан обратио за новац, па су 1894. године поново примљени у краљевски дом.
За време владавине сина Александра Наталија је покушала да му буде главни саветник. Залагала се за оријентацију на Русију и радикале, верујући да без њих неће бити политичке стабилности у Србији. Углавном је живела у Бијарицу у Француској, у вили званој Сашино. У Београд је дошла на дуже 1895, па 1897. године, када се опет сукобила са краљем Миланом. У њеном друштву се као дворска дама налазила Драга Машин, у коју се Александар дефинитивно заљубио.
Тешко разочарење Наталији је донело венчање сина Александра са Драгом Машин 1900. године. Највећи ударац доживела је 29. маја1903, када је група официра убила Александра.
После 1903. извесну утеху нашла је у друштву једне шпанске католичке породице; прешла је у католичку веру 1902. године[5] и замонашила се. У тим тешким моментима кроз које је пролазила, ипак је добијала разне изразе симпатија и помоћи како у иностранству тако и у Краљевини Србији. Као један од примера може послужити безрезервна подршка коју је краљица добијала од Василија Симића (1866—1931) и целокупне породице Жујовић. Краљица Наталија је умрла 8. маја 1941. године у манастируСен Дени крај Париза и сахрањена на гробљу Ларди крај Париза. Њени мемоари се чувају у Ватикану и нису још увек објављени.
Краљица Наталија и принц Александар
Тестамент краљице Наталије
После мајског преврата1903. године сва имовина породице Обреновић припала је Наталији Обреновић. Постала је велики добротвор. Својим тестаментом велика имања у Србији завештала је Београдском универзитету и манастирима и црквама који су задужбине Обреновића. A један део у новцу и уметничким сликама одредила је живим потомцима Јакова Обреновића, брата кнеза Милоша Обреновића. Краљица Наталија је 1903. године желела да имовину у Србији поклони породици Јаковљевић, али они нису смели да то прихвате из страха од тадашње династије Карађорђевић, па је тако више од 7.700 хектара шуме – "Краљев домен" у Мајданпеку[7] – дато Београдском универзитету 1924. Садржина тестамента није позната и о томе постоје само нагађања. Оно што се са сигурношћу може рећи је да је сачуван лични дневник краљице Наталије. Уметнине се налазе по музејима и приватним колекцијама.
Српска краљица Наталија се бавила и писањем; изашла је 1897. године у Београду њена књижица под насловом "Афоризми". Објављени су много касније, постхумно и други њени занимљиви рукописи: "Руже и трње" (2015), "Моје успомене" (1999) и "Писма краљице Наталије Обреновић" (1996).
О краљици Наталије је написано више књига. Драгутин Илић је 1923. објавио у наставцима „Роман краљице Наталије“.[8]
Наталија Краљица Србије, сребрна штампа на картону, позитив, 7,6×4,3 цм, Париз, 1900. На аверсу је одштампано: Collection Felix Potin Nat halie reine de Serbie. Фотографија припада АЛБУМУ 500 СЛАВНИХ САВРЕМЕНИКА, објављеном у Паризу 1900. године.
Краљица Наталија, непознати аутор, хромолитографија на хартији, каширана на платно (олеографија), 88×75 цм
Соба краљице Наталије Обреновић са њеним орманом у Удружењу за уметност, културу и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.
Књига са монограмом краљице Наталије на корицама, колекција Адлигата
