Меки чир познат и као меки шанкр,[1]шанкроид (лат.ulcus molle),[2]) бактеријска је инфекција, која се манифестује болним раницама - чиревима или улкусима на гениталијама. Спада у групу полно преносивих болести, јер се шири са једне особе на другу примарном сексуалним контактактом.[3] Болест се може пренети и несексуалним контактом са особе која има отворене ране, ако се течност налик гноју из раница пренесе са особе на особу другим физичким контактом.[4]
Узрочник меког чира је хемофилус дукреи (лат.Haemophilus ducreyi), грам-негативни, анаеробни кокобацил, кога карактеришу јако сложени услови раста. Он узрокује избочине на полном уду које могу бити нежне (када се додирну) и пуне гноја, које када се отворе оне могу постати ране. Прати их отицање лимфних чворова, или малих жлезда, у препонама.[4]
Иако се меки шанкр лако лечи, такође се врло лако и шири.[4]
Пронађено је да је шанцроид кофактор преношења ХИВ-а, а такође је пријављена и велика инциденца инфекције ХИВ-ом међу пацијентима са меким чиром у САД и другим земљама. Око 10% пацијената са меким чиром може бити истовремено инфицирано са Трепонемом палидум и херпес симплекс вирусом.[5]
Историја
Бактерија је први идентификовао Auguste Ducrey 1889. године након аутоинокулације на подлактице пацијената гнојним материјалом добијеним директно из ранице меког чира на полном органу. Ове студије обезбедила је основу за диференцијацију меког чир од тврдог чира код сифилиса, барем у етиологије, као аутоиноцулатионог облика који накнадно доводи до стварања чира.[6]
Епидемиологија
Морбидитет на глобалном нивоу
Глобална учесталост гениталних улкуса је више од 20 милиона случајева годишње. Већина ових случајева изазвана је сифилисом и вирусом херпеса.[7]
Године 1997. годишњи глобална учесталост меког чир према подацима Светске здравствене организација (СЗО) и Заједничког програм Уједињених нација за ХИВ и АИДС (УНАИДС), била је око 6 милиона случајева.[8]
Меки чир је чешћи у мање развијеним подручјима, подручјима која су такође значајан по већој распрострањености ХИВ-а (> 8%).
Меки чир је такође чешћи код особа коинфицираних сифилисом или херпес симплек вирус, како унутар Сједињених Америчких Држава (око 10% пацијената), тако у великој мери, изван Сједињених Америчких Држава.
Други фактори ризика су низак ниво здравственог и општег образовања становништва, ризично сексуално понашање, присуство других полно преносивих болести, виша старосна структура и мушка хомосексуалност.[9]
У неким студијама утврђена је мања учесталост болести код обрезаних мушкараца, али због мањкавости појединих истраживања резултати се не могу сматрати поузданим, и као такви прихватљиви.[10]
Треба имати у виду и чињеницу да се крива учесталост меког чир, и других бактеријских полно преносивих болести, последњих деценија 21. века померила од бактеријских инфекција, према инфекцијама вирусне етиологије, као што је херпес симплекс вирус и ХИВ.
Морталитет / Морбидитет
Ако се меки чир јдијагностикује и лечи рано, може се успешно и брзо излечити. Тежи облици са појавом промена у препонска ком лимфним жлездама, могу изазвати стварање апсцеса након чије дренаже остају трајни ожиљци. Отворене ране су такође улазна врата за секундарне инфекције, јер олакшавају пренос ХИВ-а. Имунодефицијнтни пацијенатима попут оних накнадно инфицираних ХИВ-ом, имају ниже стопу имунитета и више су склони озбиљним компликацијама.[11]
Полне разлике
Мушко : женаки однос код меког чира је између 3 и 25 (што зависи од географског региона који су проучавани). Иако мушкарци чешће обољевају, проститутке су у многом деловима света уточиште болести.
Старост
Просечна старост пацијената који оболевају од меког чира је 30 година.
Етиопатогенеза
Хемофилус дукреи је строго људски патоген, без идентификованог резервоара инфекције, који и углавном делује екстрацелуларно (изван ћелије).[12][13]
Изазивач меког чира, бацил хемофилус дукреи(Haemophilus ducreyi) улази у кожу кроз оштећења на епителу пениса, након мањих траума, као што су оне које настају током сексуалног односа. Када бактерија доспе у кожни покривач, она покреће реакцију бројних инфламаторних ћелија у инокулираној области, укључујући; полиморфонуклеаре неутрофиле (ПМН), макрофаге, дендритске ћелије, и CD4 и CD8 ћелија.[14]
Бацил такође индукује и секрецију интерлеукина 6 (IL-6) и интерлеукин 8 (IL-8) из ћелија епидермиса и дермиса (кератиноцита фибробласта, ендотелијалних ћелија, и меланоцита). IL-8, заузврат, изазива полиморфонуклеаре неутрофиле и макрофаге да формирају апсцес, који се клинички манифестују као интрадермалне пустуле. Истовремено, IL-6 стимулише и активност CD4 ћелија у нападнутом подручју покретањем механизма регулације Т-ћелија интерлеукином 2 (IL-2) у рецепторима.
Формирање карактеристичних раница у меком чиру олакшано је и токсином (енгл.cytolethal distending toxin) који производи Хемофилус дукреи . Овај токсин изазива апоптозу и некрозу људских ћелија (мијелоидних и епителних ћелија, кератиноцита и примарних фибробласта).[15] Клинички овај процес манифестације се успореним лечењем, Хемофилус дукреи, јер бацил тиме постиче способност да избегне фагоцитозу.
Бубуљице и улцерације на кожи не манифестују се код свих заражених болесника. Међутим, у случајевима када се оне не развију, описан је код таквих особа развој изузетно јаког инфламаторног одговора, који укључујући неколико проинфламаторних молекула, нпр. интерлеукина 1-бета, на локалном нивоу.[14]
Из непознатих разлога, макрофаги накупљени у меком чиру имају развијеније CCR5 и CXCR4 хемокин рецепторе, који погодују хуманој имунодефицијенцији (ХИВ) да лакше уђе у организам, у поређењу са ћелијама ван региона инфекције. Пренос ХИВ такође олакшава и сам Хемофилус дукреи стварањем карактеристичних улцерација и нарушавањем интактности и заштитне функције епитела.[14]
Клиничка слика
Симптоми болести почињу након инкубационог периода од 3 до 7 дана од инфекције (полног контакта). На почетку болести прво се око полних органа и чмара стварају мали болни пликови, који брзо пукну и стварају плитке чиреве. Ране се могу повећати и међусобно спојити.
Чиреви су заправо специфичне болне ранице, локализоване на спољним деловима гениталија. Они су неправилног облика, гнојавог дна и често су праћене болном и гнојним променама у регионалним лимфним жлездама. Лимфни чворови у препонама могу постати осетљиви на додир и покрета, повећани и међусобно спојени у „пакете“, стварајући апсцес (накупина гноја). Кожа изнад апсцеса постаје црвена и сјајна, и може спонтано да пукне па се гној из ње цеди по кожи.
Први пут је хемофилус дукреи описан 1989. године као узрок хроничног улкуса доњих екстремитета код одраслих мушкарца. Иако је до недавно у литератури наведено само неколико случајева несексуално преносивих хроничних чирева коже узрокованих хемофилусом дукреи . Током 2005. године, хемофилус дукреи је идентификован као узрочник хроничних чирева на кожи код деце која живе у ендемским областима јужног Пацифика. Случајеви пријављени из истраживања хроничних чирева коже код деце спроведених 2013. године у Папуи Новој Гвинеји и Соломоновим Острвима описују несексуално преносиви облик хроничног чира доњих екстремитета који је сличан по клиничком изгледу гениталном чиру без изражене регионалне лимфаденопатије или формирања бубона, који реагује на стандардну антимикробну терапију која се користи за лечење хемофилус дукреи.
Дијагноза
Дијагноза меког чира поставља се на основу његовог изгледа и резултата микробиоошког прегледа и дригих тестова, којим се доказују узроци чирева. Узимање узорка гноја из чира и раст и изоловање бактерија (лат.Haemophilus ducreyi) у микробиолошкој лабораторији (што је технички тешко), може помоћи у постављању дијагнозе.[16]
Диференцијална дијагноза
Диференцијално дијагностички треба имати у виду следеће болести:
Симптоматске терапије која се заснива на примени нестероидних анти-инфламаторних лекова (НСАИЛ) и локална топлоте, која може да пружи извесно олакшање бола.
Терапија сексуалних партнера
Особе које су имале секс са пацијентима са меким чиром, у року од 10 дана након клиничких симптома код оболеле особе, треба детаљно прегледати и лечити, чак и ако немају симптоме болести.[5]
Коинфекција ХИВ-ом
Пацијенте који су истовремено заражени ХИВ-ом треба допунски лечити и пажљиво пратити. За лечење оваквих пацијената може бити потребна дужа терапије од класичне тераипије за меки чир, јер лечење овог чира код ХИВ-инфицираних пацијената може трајати дуже, а било који режим лечења може се показати неефикасним. Како су подаци о терапијској ефикасности препоручених режима лечења за цефтриаксоном и азитромицин код пацијената са ХИВ инфицираним вирусима ограничени, они се могу користити код таквих пацијената само ако постоји могућност редовног праћења. Неки лекари предлу 7-дневну терапију еритромицина за лечење меког чира код пацијената са ХИВ-ом.[5]
Мере превенције
Инфекција даје малу или нималу заштитну имунског система од будућих инфекције. Тако да се болест може поново јавити.
Сексуалне контакте треба дозволити болеснику тек по потпуно спроведеном лечењу.
Здравственим просевећивањем обучити партнере да упражњавањавају искључиво сигуран секс, са провереним партнерима.
^Van Howe RS. Sexually transmitted infections and male circumcision: a systematic review and meta-analysis. ISRN Urol. 2013. 2013:109846. [Medline]. [Full Text].
^Workowski, KA, Berman, S. (2010). „Diseases Characterized by Genital, Anal, and Perianal Ulcers. Sexually Transmitted Diseases Treatment Guidelines”. MMWR. 59 (RR-12).CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
^Lagergård, T.; Bölin, I.; Lindholm, L. (2011). „On the evolution of the sexually transmitted bacteria Haemophilus ducreyi and Klebsiella granulomatis”. Annals of the New York Academy of Sciences. 1230: E1—E10. PMID22239475. S2CID12256827. doi:10.1111/j.1749-6632.2011.06193.x.
^Roett, M. A.; Mayor, M. T.; Uduhiri, K. A. (2012-02-01). „Diagnosis and management of genital ulcers”. American Family Physician. 85 (3): 254—62. PMID22335265..
Kemp M, Christensen JJ, Lautenschlager S, Vall-Mayans M, Moi H (мај 2011). „European guideline for the management of chancroid, 2011”. Int J STD AIDS. 22 (5): 241—4. PMID21571970. S2CID29798318. doi:10.1258/ijsa.2010.010432.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Centers for Disease Control and Prevention (CDC) (2007-04-13). „Update to CDC's sexually transmitted diseases treatment guidelines, 2006: Fluoroquinolones no longer recommended for treatment of gonococcal infections”. Morbidity and Mortality Weekly Report. 56 (14): 332—6. PMID17431378.
Centers for Disease Control, Prevention, Workowski KA, Berman SM. Diseases characterized by genital ulcers. Sexually transmitted diseases treatment guidelines 2006. MWR Morb Mortal Wkly Rep. 2006 Aug 4. 55(RR-11):14-30. [
Annan, N. T.; Lewis, D. A. (април 2005). „Treatment of chancroid in resource-poor countries”. Expert Rev Anti Infect Ther. 3 (2): 295—306. PMID15918786. S2CID26715675. doi:10.1586/14787210.3.2.295.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Centers for Disease Control and Prevention. 1993 sexually transmitted diseases treatment guidelines. Morbidity and Mortality Weekly Report. 1993 Sep 24. 42(RR-14):1-102.
Dallabetta, G. A.; Gerbase, A. C.; Holmes, K. K. (јун 1998). „Problems, solutions, and challenges in syndromic management of sexually transmitted diseases”. Sex Transm Infect. 74 (1): S1—11. PMID10023346.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Ernst, A. A.; Marvez-Valls, E.; Martin, D. H. (1995). „Incision and drainage versus aspiration of fluctuant buboes in the emergency department during an epidemic of chancroid”. Sex Transm Dis. 22 (4): 217—20. PMID7482103. doi:10.1097/00007435-199507000-00003.
Goens, J. L.; Schwartz, R. A.; De Wolf K (1994-02-01). „Mucocutaneous manifestations of chancroid, lymphogranuloma venereum and granuloma inguinale”. American Family Physician. 49 (2): 415—8. PMID8304262., 423-5.
Htun Y, Morse SA, Dangor Y, Fehler G, Radebe F, Trees DL; et al. (јун 1998). „Comparison of clinically directed, disease specific, and syndromic protocols for the management of genital ulcer disease in Lesotho”. Sex Transm Infect. 74 (1): S23—8.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Формат датума (веза).
Humphreys, T. L.; Schnizlein-Bick, C. T.; Katz, B. P.; Baldridge, L. A.; Hood, A. F.; Hromas, R. A.; et al. (2002-12-01). „Evolution of the cutaneous immune response to experimental Haemophilus ducreyi infection and its relevance to HIV-1 acquisition”. J Immunol. 169 (11): 6316—23. PMID12444138. S2CID25527905. doi:10.4049/jimmunol.169.11.6316.
Mayaud P, Ka-Gina G, Grosskurth H (1998). „Effectiveness, impact and cost of syndromic management of sexually transmitted diseases in Tanzania”. Int J STD AIDS. 9 (Suppl. 1): 11—4.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Paz-Bailey G, Rahman M, Chen C, Ballard R, Moffat HJ, Kenyon T; et al. (2005-11-01). „Changes in the etiology of sexually transmitted diseases in Botswana between 1993 and 2002: implications for the clinical management of genital ulcer disease”. Clinical Infectious Diseases. 41 (9): 1304—12. PMID16206106. S2CID16223928. doi:10.1086/496979.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Schmid, G. P.; Sanders LL Jr, Blount JH, Alexander ER. Chancroid in the United States (1987-12-11). „Reestablishment of an old disease”. JAMA. 258 (22): 3265—8. doi:10.1001/jama.1987.03400220065038.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Steen R (2001). „Sex, soap and antibiotics: the case for chancroid eradication”. Int J STD AIDS. 12 (Suppl 2).:147.
Steen, R.; Dallabetta, G. (март 2004). „Genital ulcer disease control and HIV prevention”. Journal of Clinical Virologyol. 29 (3): 143—51. PMID15002487. doi:10.1016/j.jcv.2003.05.001.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Trager, J. D. (јун 2004). „Sexually transmitted diseases causing genital lesions in adolescents”. Adolesc Med Clin. 15 (2): 323—52. PMID15449848. doi:10.1016/j.admecli.2004.02.007.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
WHO. World Health Organization. Management of sexually transmitted diseases. (WHO/GPA/TEM/94.1 Rev 1 ed). 1997.
WHO: World Health Organization. - Syndromic Case Management of STD (Sexually Transmitted Diseases)- A Guide for Decision-makers, Helth Care Workers, and Communicators. 1997.
Workowski KA, Berman SM. CDC sexually transmitted diseases treatment guidelines. Clinical Infectious Diseases. 2002 Oct 15. 35:S135-7.