Мајкл Гордон Олдфилд (енгл.Michael Gordon Oldfield; рођен 15. маја1953) је мултиинструменталиста и композитор чији стил обухвата прогресивни рок, фолк, етно или ворлд музику, класику, електронику и у новије време денс.[1] Његова музика је често веома разрађена и комплексна. Најпознатији је по хит албуму Tubular Bells из 1973. године, који је изазвао револуцију на пољу инструменталне музике и прославио издавачку кућу Virgin Records.[2]
Биографија
Олдфилдови родитељи су Морин и Рејмонд Олдфилд. Његова сестра Сали и брат Тери су такође познати музичари који су више пута гостовали на његовим албумима. Одгајани су у римокатоличком духу, вери њихове мајке Иркиње. Са норвешком певачицом Анитом Хегерланд има двоје деце.
Рана каријера
Олдфилдова каријера почела је веома рано, када је као дечак свирао гитару у локалним фолк клубовима. Тада је већ имао два петнаестоминутна инструментална комада у којима је „прошао кроз све музичке правце“, који су били претеча његових препознатљивих композиција из 1970-их. У раним тинејџерским годинама прикључује се бит групи која је свирала музику налик оној групе The Shadows. Олдфилд је одувек наглашавао да је Хенк Марвин на њега имао највећи утицај. Године 1967, са сестром Сали оснива фолк дуо The Sallyangie. Следеће године издају албум Children of the Sun, али се ујесен исте године бенд распао због креативних несугласица. Након тога, са братом Теријем оснива бенд Barefoot који га враћа рок музици.[3]
Године 1970. се прикључује бенду бившег певача групе Soft Machine Кевину Ерсу у којем свира бас. У бенду је био и клавијатуриста и композитор Дејвид Бедфорд који је охрабривао Олдфилда у прављењу ране верзије албума Tubular Bells. Бедфорд је касније уговорио и организовао оркестарску верзију тог албума. Олдфилд је са Ерсом снимио два албума — Whatevershebringswesing и Shooting At The Moon. Оба албума садржала су ране верзије онога што ће постати његов музички заштитни знак.
Након што је снимио демо верзију албума Tubular Bells, Олдфилд је покушао да некога из музичке индустрије убеди да прихвати пројекат, али му је свуда речено како пројекат није комерцијалан. Ипак, 1972. упознаје младог Ричарда Брансона који је оснивао сопствену издавачку кућу, Virgin Records, и након што је тонцима Тому Њуману и Сајмону Хејворту пустио демо, почео је да снима верзију албума из 1973.
(1973—1991) Virgin године
Tubular Bells је постало Олдфилдово најпознатије дело. Инструменталнакомпозиција снимана је током 1972. године, а издата 25. маја 1973. као инаугурација Брансонове Virgin Records етикете. Албум је био велики хит, а Олдфилд је на њему свирао преко двадесет различитих инструмената покривши тако више музичких жанрова. Албум је убрзо доспео на Топ 10 листу британских албума и на њој се задржао 279 недеља. Овај број надмашило је само десет других албума у историји британских топ-листа. Број од 2,57 милиона продатих примерака у Британији ставља га на 28. место најпродаванијих британских албума свих времена. У Америци је скренуо пажњу махом због појављивања на саундтреку филма Истеривач ђавола (The Exorcist). Ујесен 1974. његов следећи LP, Hergest Ridge, налазио се на првом месту у Британији током три недеље, све док га са ње није скинуо Tubular Bells. Иако је Hergest Ridge издат годину дана након албума Tubular Bells, први је доспео на место бр.1. Tubular Bells је провео 11 узастопних недеља на месту бр. 2 пре него што се учврстио на првом месту. Tubular Bells био је искоришћен као главна музичка тема за The Space Movie, филм који је Virgin издао поводом прославе десетогодишњице мисије Аполо 11. Музички део који се чује у Истеривачу ђавола преузет је из сцене Аполовог приземљења.
Као и Tubular Bells, Hergest Ridge имао је облик дводелног инструменталног дела, овога пута евоцирајући сцене Олдфилдовог одласка из сеоскогокругаХерфордшир. Након њих је 1975. уследило пионирско дело у ворлд музици — Ommadawn. Године 1978. излази албум Incantations који је представио различите гласовне изведбе Сали Олдфилд, Меди Прајор и женског хора Queen's College. У време снимања овог албума Олдфилд је био на контроверзној терапији за стицање самопоуздања, познатој као Exegesis.[4] Нема сумње да је резултат овога био да је некада повучени музичар кренуо на велику европску турнеју како би промовисао свој нови албум. Снимци са ове турнеје појавили су се у облику албума Exposed.
Почетком '80-их Олдфилд прави прелаз ка популарној „мејнстрим“ музици, почевши са убацивањем краћих инструменталних песама и савременијих обрада старијих песама на албумима Platinum и QE2. Убрзо је своју пажњу усмерио на писање песама које су укључивале гласове познатих извођача, праћених његовим препознатљивим гитарским звуком. Најпознатија песма из тог времена је Moonlight Shadow, хит из 1983. на којој пева Меги Рајли (Maggie Reilly) и која је више пута обрађивана од стране различитих извођача. Најпознатија Олдфилдова композиција на америчком тржишту у то време је била нова верзија песме Family Man дуа Hall & Oates.
Олдфилд се касније посветио филму и видеу, пишући музику за познати филм Роланда Џофија (Roland Joffé) — Поља смрти (The Killing Fields) и направивши солидан видео материјал за свој албум Islands. Islands је наставио оно што је Мајк радио на претходних неколико албума — инструментали са једне стране, а рок/поп синглови са друге. Песме Islands, коју пева Бони Тајлер и Magic Touch на којој пева Џим Прајс, односно Макс Бејкон (верзија за САД) биле су највећи хитови. У Америци је песма Magic Touch постигла огроман успех и доспела на Топ 10 америчке листе синглова. Earth Moving изашао је јула1989. и доживео осредњи успех. Песме Innocent, Holy и Hostage изашле су у облику синглова. У ово време дошло је до озбиљних размирица између Олдфилда и његове издавачке куће. Virgin Records упорно је инсистирао да било који наредни инструментални албум треба да носи назив Tubular Bells 2. Олдфилдов бунтовнички одговор на то био је Amarok, једносатно музичко дело сачињено од тема које се непрестано мењају (вероватно како би се онемогућило прављење синглова), неочекивани жестоки, експлозивни звуци и бука и веома лукаво скривен део на Морзеовој азбуци у коме Олдфилд вређа Ричарда Брансона. Иако многи од фанова сматрају овај албум за најбољи, није доживео комерцијални успех. Наредним албумом, Heaven's Open, наставио је са нападима на Бренсона и то је био последњи албум издат за Virgin етикету. Значајна ствар на овом албуму била је та што је Олдфилд лично отпевао све главне вокале. Неки кажу да је то било због журбе да што пре напусти Virgin (пре тога је изјављивао како се његов глас не уклапа у његове песме).
Током 1999. године Олдфилд је издао два албума — Guitars, у коме је искористио гитаре да направи све звуке на албуму, укључујући и перкусије и The Millennium Bell који се састоји од делова музичких праваца који су обележили историјска поглавља током прошлог миленијума. Овај албум је уживо изведен у Берлину током прославе новог миленијума 1999-2000.
Најновија ствар коју је придодао свом репертоару је пројекат Music VR, где комбинује своју музику са виртуалном реалношћукомпјутерске игре. Његов први рад на овом пројекту је Tr3s Lunas из 2002, виртуална игрица где играч интерактивно учествује у свету препуном нове музике. Овај пројекат изашао је у виду двоструког CD-а — једног са музиком, а другог са игром.
Године 2003. издао је Tubular Bells 2003, поновљени снимак оригиналног албума на CD-у и аудио DVD-у. ово је урађено како би се „поправиле“ многе „несавршености“ које су постојале на оригиналу услед технологије из раних '70-их, као и ограниченог времена које је имао за снимање албума. Овим је прослављена тридесетогодишљица Tubular Bellsa и Олдфилдов педесети рођендан. DVD-Audio верзија садржи исто што и CD са сараунд звуком и неке демо верзије оригиналног албума. Отприлике у исто време Virgin је избацио SACD верзију са оригиналним стерео албумом и квадрофономмикс верзијом Фила Њуела из 1975. У верзији из 2003, оригинални глас Ем-Сија (Вив Стенсхол) замењен је гласом Џона Клиза.
Дана 12. априла 2004. Олдфилд је лансирао његов следећи VR пројекат по имену Maestro који садржи музику са албума Tubular Bells 2003, као и неке чилаут мелодије. Демо верзија игре може се наћи на његовом официјелном сајту.
Дупли албум Light & Shade издат је за Mercury Records, за кога је Мајк недавно потписао уговор о издавању најмање три албума. Дискови садрже музику различитог расположења. Један је опуштајући ("Light"), а други је више натуштен и оштар ("Shade"). Албум се појавио 26. септембра2005.
1993 - Elements - The Best of Mike Oldfield 1973-1991 (4CD)
1997 - XXV: The Essential
2000 - Tubular BellsSA-CD (Hybrid SA-CD contains a new remaster of the original LP in 2-channel CDDA and DSD, and a new remaster of the 1975 quadraphonic mix.)
