Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (редних референци). (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

Марио Роата
Марио Роата
Лични подаци
Датум рођења	(1887-02-02)2. фебруар 1887.
Место рођења	Модена, Италија
Датум смрти	7. јануар 1968.(1968-01-07) (80 год.)
Место смрти	Рим, Италија

Марио Роата (итал. Mario Roatta; Модена 2. фебруар 1887 — Рим, 7. јануар 1968) је био италијански генерал. Био је заповедник италијанских снага у Шпанском грађанском рату и током Другог светског рата у окупираној Југославији. Био је командант 2. италијанске армије, чије је седиште било у Ријеци, и врховни командант италијанских војних снага на Балкану. Заступао је политику сарадње са четницима и помагања њихових јединица оруж­јем, муницијом, новцем и другим у борби против партизана.

После рата СФРЈ је тражила његово изручење да би му се судило због ратних злочина на територији Југославије, али до тога никада није дошло.

Марио Роата се борио уз Франкове трупе у Шпанском грађанском рату, где је именован за команданта италијанског Добровољачког корпуса.

Почетком 1937. Роата је предводио италијанску војску у бици код Малаге, која се завршила великом победом националиста. Међутим, касније је имао водећу улогу у планирању битке код Гвадалахаре, која се завршила тешким италијанским поразом. Роата је 1938. смењен са места заповедника Добровољачког корпуса.

У окупираној Југославији генерал Роата је био командант више команде италијанске војске за Словенију и Далмацију. Споразумом Роата-Павелић је 19. јуна 1942. године формализован је договор између Италијана и усташа око повлачења око половине италијанске војске присутне у зонама II и III, а усташкој влади је препуштена обавеза да снабдевају четничке јединице које су основали Италијани, под условом да четници признају суверенитет НДХ.^[1] По истом споразуму четници су образовани у Добровољачку антикомунистичку милицију за борбу против партизана и њихових присталица.

Од септембра 1942. четници су покушавали да убеде Италијане да изврше велику антипартизанску операцију у својој окупационој зони. Роата се срео са четничким вођом Илијом Трифуновићем-Бирчанином 10. и 21. септембра. Трифуновић га је подстицао да преузме акцију против партизана у области Прозора и Ливна и понудио помоћ 7.500 четника под условом да Италијани обезбеде оружје и друге потребе.^[2] После контаката са Илијом Трифуновићем-Бирчанином и Добросавом Јевђевићем, Роата је са четницима 29. септембра потписао споразум којим су регулисане легализација четничких одреда под италијанском војном управом у Босни и Херцеговини, издавање четницима плата, хране, униформи, оружја, муниције и осталог ратног материјала за борбу против партизана. На основу овог споразума италијанска окупациона команда упутила је четнике у борбу против партизана код Прозора, у октобру 1942, као и на друга бојишта.

Роата је био заповедник италијанских снага у четвртој непријатељској офанзиви против југословенских партизана 1943. године.

У септембру 1942. писао је у Министарству иностраних послова: „Морате признати да је Хрватска, углавном минирана у смислу етничког састава, услед приступања Босне и Херцеговине, јер ово подручје нема везе са Xрватском у правом смислу те речи, а претежно је насељен православним и муслиманима. Босна и Херцеговина нема никакве везе са Xрватском, од које је дели широк слив Саве, не само физички, јер док cе у Хрватској осећа историјски и културни утицај Беча, Босна и Херцеговина своје навике, обичаје, ношње и начин живота одражава значајан утицај Византије и ефекат дуге турске владавине. Босна је разнолика, типично балкански простор, може бити све само не Хрватска”.^{[тражи се извор]}

Роата је био задужен за одбрану Рима од Немаца после капитулације Италије.

• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941—1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9. 
• Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941—1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2.