Магеланов мореуз

Мапа јужно Чилеа
Магеланов пролаз

Магеланов мореуз је мореуз који се налази између копненог дела Јужне Америке и острва Огњена Земља. Дуг је 583 km, широк 3-24 km, повезује Атлантски и Тихи океан. Припада Чилеу. На северозападној обали је лука Пунта Аренас. Назван по Магелану, који га је открио и кроз њега први прошао 1520. До прокопавања Панамског канала 1914. био је веома значајан за поморски саобраћај између два океана, али неподесан због подводних стена и ледника који се спуштају са Огњене Земље.

Магеланово првобитно име за мореуз било је Estrecho de Todos los Santos („Теснац Свих Светих“). Краљ Шпаније, цар Карло V, који је спонзирао експедицију Магелан-Елкана, променио је име у Магеланов мореуз у част Магелана.[1]

Рута је тешка за навигацију због честих сужења и непредвидивих ветрова и струја. Поморско пилотирање је сада обавезно. Теснац је краћи и заштићенији од Дрејковог пролаза, често олујног отвореног морског пута око рта Хорн, који је опседнут честим олујним ветровима и сантама леда.[2] Заједно са каналом Бигл, мореуз је био један од ретких морских путева између Атлантика и Пацифика пре изградње Панамског канала.

Историја

Праисторија

Земљиште поред Магелановог мореуза су хиљадама година насељевали домородачки Американци.[3] Сматра се да су палеоиндијанци у близини мореуза ловили америчке коње и милодоне.[4][5] Гванакоси и чилеански гвемали су вероватно такође били ловљени.[4]

Историјски препознатљиве аутохтоне етничке групе око мореуза су Кавескари, Теуелчи, Селкнами и Јагани. Кавескари су живели на западном делу северне обале мореуза. Источно од Кавескара налазиле су се Теуелчи, чија се територија простирала на северу у Патагонији. Јужно од Теуелча, преко мореуза, живели су Селкнами, који су насељавали већи део источног дела Огњене земље. Западно од Селкнама налазио се народ Јагана, који је насељавао најјужнији део Огњене земље.[6][7]

Сва племена на том подручју била су номадски ловци-сакупљачи. Теуелчи су били једина непоморска култура у овој области; они су ловили рибу и сакупљали шкољке дуж обале током зиме, а лети су се селили у јужне Анде у лов.[8] Племена из региона су имала мали контакт са Европом све до касног 19. века. Касније су болести које су унели Европљани десетковале делове аутохтоног становништва.[9]

Могуће је да је Огњена земља била повезана са копном у раном холоцену (пре око 9000 година) на исти начин на који је тада било острво Риеско.[4] Селкнамска традиција коју је забележио салезијански мисионар Ђузепе Марија Бовоар говори да су Селкнами стигли на Огњену земљу копном, и да се Селкнами касније нису могли вратити на север пошто је море поплавило њихов прелаз.[10] Сматра се да је миграција Селкнама на Огњену земљу раселила сродне људе који нису поморци, Хауше који су некада заузимали већи део главног острва.[11] Генерално се сматра да су Селкнами, Хауши и Теуелчи културно и лингвистички сродни народи који се физички разликују од народа који плове морem.[11]

Према селкнамском миту, мореуз је настао заједно са каналом Бигл и језером Фагнано тако што су праћке пале на Земљу током борбе Тајивина са вештицом за коју се каже да је „задржала воду и храну“.[12]

Магелан

Реплика Викторије, једног од Магеланових бродова, у музеју Нао Викторија, Пунта Аренас, Чиле

Први европски контакт у овој области је очигледно било путовање Фердинанда Магелана.[13] (Извештај Антонија Галваа из 1563. године, који помиње ране карте на којима се мореуз приказује као „Змајев реп“ довео је до спекулација да је можда било ранијег контакта, али се то генерално одбацује.)[13][14][а]

Магелан је водио експедицију у служби шпанског краља, цара Карла V, с намером да стигне до Острва зачина. Његови бродови постали су први који су пловили мореузом 1520. године.[15]

Галерија

Напомене

  1. ^ Такође погледајте: преколумбијске трансокеанске теорије контакта, истраживање Северне Америке, Валдсимилерова мапа, Мадок и нордијска колонизација Северне Америке

Референце

  1. ^ Crum, Haley. „The Man Who Sailed the World”. Smithsonianmag.com. Smithsonian Institution. Приступљено 23. 10. 2019. 
  2. ^ „Straight Of Magellan – Map & Description”. worldatlas.com. Архивирано из оригинала 19. 10. 2019. г. Приступљено 19. 10. 2019. 
  3. ^ „Fell's Cave (9000–8000 B.C.)”. metmuseum. The Metropolitan Museum of Art. Приступљено 23. 10. 2019. 
  4. ^ а б в Mostny, Grete (2011). Prehistoria de Chile (на језику: Spanish) (17th изд.). Santiago: Editorial Universitaria. стр. 21. ISBN 978-956-11-1703-7. 
  5. ^ C. Michael Hogan (2008) Pali Aike, The Megalithic Portal, ed. A. Burnham [1]
  6. ^ „Strait of Magellan, a voyage throughout History XVI-XXI centuries”. magellanstraittravel. Magellan Straight Travel. Приступљено 23. 10. 2019. 
  7. ^ de la Fuente, C.; Ávila-Arcos, M. C.; Galimany, J.; Carpenter, M. L.; Homburger, J. R.; Blanco, A.; Contreras, P.; Cruz Dávalos, D.; Reyes, O.; San Roman, M.; Moreno-Estrada, A.; Campos, P. F.; Eng, C.; Huntsman, S.; Burchard, E. G.; Malaspinas, A. S.; Bustamante, C. D.; Willerslev, E.; Llop, E.; Verdugo, R. A.; Moraga, M. (2018). „Genomic insights into the origin and diversification of late maritime hunter-gatherers from the Chilean Patagonia”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 115 (17): E4006—E4012. Bibcode:2018PNAS..115E4006D. PMC 5924884 Слободан приступ. PMID 29632188. doi:10.1073/pnas.1715688115 Слободан приступ. 
  8. ^ Espinoza, María Cecilia (27. 11. 2003). „RIGHTS-CHILE: A 'New Deal' for Indigenous Groups”. ipsnews. Inter Press Service. Приступљено 23. 10. 2019. 
  9. ^ Benson, Andrew; Aeberhard, Danny (15. 11. 2010). The Rough Guide to Argentina (4th изд.). Rough Guides. стр. 501. ISBN 978-1-84836-521-6. 
  10. ^ „Selk'nam”. La enciclopedia de ciencias y tecnologías en Argentina (на језику: Spanish). 1. 12. 2013. Приступљено 23. 12. 2020. 
  11. ^ а б Chapman, Anne; Hester, Thomas R. (1973). „New data on the archaeology of the Haush: Tierra del Fuego”. Journal de la Société des Américaniste. 62: 185—208. doi:10.3406/jsa.1973.2088. 
  12. ^ Montecino Aguirre, Sonia (2015). „Canal de Beagle”. Mitos de Chile: Enciclopedia de seres, apariciones y encantos (на језику: шпански). Catalonia. стр. 125. ISBN 978-956-324-375-8. 
  13. ^ а б Richardson, William A.R. (2003). „South America on Maps before Columbus? Martellus's 'Dragon's Tail' Peninsula”. Imago Mundi. 55: 25—37. S2CID 129171245. doi:10.1080/0308569032000097477. „For some decades a group of scholars in Latin America has been claiming that this so-called 'Dragon's Tail' peninsula is really a pre-Columbian map of South America. In this paper, the cartographical and place-name evidence is examined, showing that the identification has not been proved, and that perceived similarities between the river and coastal outlines on this 'Dragon's Tail' peninsula and those of South America are fortuitous.” 
  14. ^ de Zurara, Prestage & Beazley 2010, стр. cxiv.
  15. ^ „Ferdinand Magellan, Discovery of the Strait of Magellan”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 18. 10. 2019. 

Литература

  • Markham, Clements R., ур. (2016) [1895]. Narratives of the voyages of Pedro Sarmiento de Gamboa to the Straits of Magellan. Превод: Markham, Clements R. Hakluyt Society. 
  • de Vea, Antonio (1886). „Expedición de Antonio de Vea”. Anuario Hidrográfico de la Marina de Chile (на језику: шпански). Valparaíso. стр. 539—596. 
  • Kent, Rockwell (10. 3. 2000). Voyaging: Southward from the Strait of Magellan (Hardcover). Hanover, New Hampshire: University Press of New England. ISBN 978-0-8195-6409-2. 
  • Parr, Charles McKew (1953) So Noble a Captain: The Life and Times of Ferdinand Magellan New York: Thomas Y. Crowell.
  • Robertson, James Alexander; Pigafetta, Antonio (8. 8. 2015). Magellan's Voyage Around the World (Hardcover). Andesite Press. ISBN 978-1-298-53871-0. 

Спољашње везе

Магеланов мореуз на Викимедијиној остави.