МХЕ и њихов утицај на животну средину у Србији

МХЕ и њихов утицај на животну средину у Србији у првим деценијама 20. века посато је предмет бројних панел дискусија, истраживања, али и јавних протеста грађана са циљем да се научно и стручно презентују објективне чињенице, првенствено из одговарајућих техничких и биолошких области и дисциплина које се односе на изградњу и експлоатацију МХЕ, као и њихов краткорочни и дугорочни утицај на животну средину у ужем и ширем окружењу.[1]

Историја

Почев од 1900. године када је пуштена у рад прва хидроелектрана „Под градом“ на Ђетињи у Ужицу. До данас саграђене су бројне хидроелектране у Србији и то:

  • 1903. „Вучје“ на Вучјанки у Лесковцу,
  • 1908. „Гамзиград“ на Црном Тимоку у Зајечару и „Света Петка“ на Нишави код места Островица
  • 1911. „Моравица“ на истоименој реци у Ивањици.

Захваљујући ови електрана започета је електрификације у Србији (јавна расвета и примена индустријске машине на електрични погон).

До 1990. године изграђено је седамнаест малих хидроелектрана, снаге до 10 МW (МХЕ), које у погледу коришћења расположивог хидропотенцијала и односа према природном окружењу могу да задовоље садашње критеријуме заштите животне средине.

Овим МХЕ снаге око 28 MW, и просечна годишња производња 120 GWh, данас управља ЈП Електропривреда Србије.

План развоја МХЕ до 2030. године

Искуство стечено у више од 120 година на изградњи хидроелектрана у Србији омогућава да се у Србији поуздано предвиде утицаји рада хидроелектрана на режим вода и водотокове, и да се претходним условима и правилима градње ограничи њихово негативно дејство тако да ови објекти буду прихватљиви за локално становништво и заједницу у целини.

Након доношења Закона о енергетици 2004. године, усвојена је Стратегија развоја енергетике Србије и Национални акциони план за обновљиве изворе енергије, којим је предвиђено да се у планском периоду до 2030. године изграде мале хидроелектране укупне снаге 400 MW, за чију изградњу је одређено 856 потенцијалних локација, на свим значајнијим водотоковима у Србији. Укупна инсталисана снага МХЕ дефинисаних катастром износи око 450 MW, а њихова годишња производња је процењена на 1.590 GWh.

Примери из других европских земаља - Шведска има 1.900 МХЕ, Норвешка 2.250, Словенија 350, Аустрија 3.100, Швајцарска 1.000.[2]

Овај катастар због бројних мањкавости не одговара садашњем стању коришћења и уређења водотокова, и није реална основа за њихово планирање и изградњу јер су у њему прецењени водни потенцијали и могућност коришћења водних снага на малим водотоковима у Србији.

Измена ставова о МХЕ у Србији

Након све учесталији тврдњи да ће постројења МХЕ уништавати реке и животни свет у њима и прокламованог еколошког устанка у Србији појединих организација, републичка скупштина је усвојила измене Закона о заштити природе, у ком пише да је забрањена градња МХЕ у заштићеним подручјима. Тиме се жели обезбедити дугорочно очување природних вредности због којих је одређено подручје и проглашено заштићеним.

Стручњаци и еколошки активисти тврде да се још не може знати како ће измене закона изгледати у пракси, а из Министарства за заштиту животне средине кажу да се „забране не односе на већ изграђене хидроелектране".[3]

Межутим овим законом дозвољена је реконструкција постојећих хидроелектрана, као и могућа изградња нових МХЕ у заштићеним подручјима, уколико се ради о хидроелектранама од националног значаја[3].

Извори

  1. ^ УТИЦАЈ МАЛИХ ХИДРОЕЛЕКТРАНА НА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ Примљено на VI скупу Одељења хемијских и биолошких наука, одржаном 20. септембра 2019. године Уредник академик МАРКО АНЂЕЛКОВИЋ
  2. ^ Ристев, Душеј, Тијана. „Екологија, реке у Србији и мале хидроелектране: Шта доносе измене Закона о заштити природе и где је забрањена градња МХЕ”. www.bbc.com -на српском језику. Приступљено 16. 1. 2022. 
  3. ^ а б „Хоће ли измене Закона о заштити природе сачувати реке у Србији”. BBC News на српском (на језику: српски). 2021-08-11. Приступљено 2023-10-22. 

Спољашње везе