Рођен је у северном предграђу Париза. Бавио се архитектуром, позориштем и цртањем панорама. Након прве фотографије у свету, аутора Нисефора Нијепса1827, коју је Ниепс назвао хелиографија, Дагер се удружио са њим.[1][2] Сарадња је трајала 4 године, до Нијепсеове смрти 1833. године.
Године 1839, Дагер је представио своју прву дагеротипију. Исте године француска влада је патентирала дагеротипију и омогућила слободну употребу широм света. Луј Дагер је тиме стекао своју пензију. На заједничком састанку Француске академије наука и Академијe уметности 7. јануара те године, проналазак је објављен и описан у општим цртама, али су сви конкретни детаљи изостављени. Уз гаранције строге поверљивости, Дагер је објаснио и демонстрирао процес само сталном секретару Академије Франсоа Арагу, који се показао као непроцењиво вредан заговорник.[3] Члановима Академије и другим одабраним појединцима било је дозвољено да прегледају узорке у Дагеровом студију. Слике су са одушевљењем хваљене као готово чудесне, а вести о дагеротипима брзо су се прошириле. Договорено је да француска влада стекне Дагерова права у замену за доживотне пензије за њега и Нијепсовог сина Исидора; затим, 19. августа 1839. године, француска влада је представила проналазак као поклон Француске „бесплатно свету“ и објављена су комплетна упутства за рад. Године 1839, изабран је у Националну академију за дизајн као почасни академик.
Луј Дагер први је открио практичну сложену методу израде фотографија коју је назвао дагеротипија. Техника дагеротипије полази од хелиографије која је као медијум употребљавала плоче сребра или јако посребреног бакра која је стављана у ормарић са кристалима јода. Танки слој на површини био је сребрни јодид који је осетљив на светло. За експозицију је била употребљавана камера опскура а осветљавање, односно експозиција, трајало је од неколико минута па и до неколико часова. Светло на плочи је редуковано на сребро које је имало тамну боју. Експонована плоча би била пренета у тамни ормарић где је била излагана живиним парама које су на плочи на осветљеним местима стварали амалгам млечно беле боје а слика је била устаљивана помоћу раствора кухињске соли. Метод устаљења-фиксирања је направљен на основу проналаска Џона Хершела.
Луј Дагер је умро северном делу Париза, где му је на месту гроба постављен и споменик.[4]
Развој дагеротипије
Гравура Дагера током његове каријере
Средином 1820-их, пре него што се повезао са Дагером, Нијепс је користио премаз од битумена из Јудеје да направи прве трајне фотографије фотоапаратом. Битумен је стврднут где је био изложен светлости, а неочврсли део је затим уклоњен растварачем. Била је потребна експозиција камере која је трајала сатима или данима. Нијепс и Дагер су касније усавршили овај процес, али су и даље биле потребне неприхватљиво дуге експозиције.
После Нијепсове смрти 1833. Дагер је своју пажњу усмерио на својства сребрних соли осетљивих на светлост, што су претходно демонстрирали Јохан Хајнрих Шулц и други. За процес који је на крају назван дагеротип, изложио је танак посребрени бакарни лим пари која је испуштала кристале јода, стварајући премаз од сребрног јодида осетљивог на светлост на површини. Плоча је тада била изложена у камери. У почетку је и овај процес такође захтевао веома дугу експозицију да би се произвела јасна слика, али је Дагер дошао до кључног открића да се невидљиво слаба „латентна” слика настала много краћом експозицијом може хемијски „развити” у видљиву слику. Видевши слику чији је садржај непознат, Дагер је изјавио: „Узео сам светло – ухапсио сам његов лет!“[5]
Поглед на Булевар ду Темпл, који је Дагер снимио 1838. године у Паризу, укључује најранију познату фотографију особе. На слици се види прометна улица, али због тога што је експозиција морала да траје четири до пет минута, покретни саобраћај није видљив. Међутим, у доњем десном углу, човек који је очигледно стојао док су његове чизме гланцане и полиране виксом, био је довољно непомичан да се њихова слика могла ухватити. Ту је и нешто што изгледа као млада девојка која гледа кроз прозор у камеру.
Латентна слика на дагеротипској плочи је развијана подвргавањем пари коју је испуштала жива загрејана на 75 °C. Добијена видљива слика је затим „фиксирана” (учињена неосетљивом на даље излагање светлости) уклањањем непромењеног сребрног јодида са концентрованом и загрејаном сланом водом. Касније је уместо ње коришћен раствор ефикаснијег „хипа“ (хипосулфит соде, сада познат као натријум тиосулфат).[6]
Резултирајућа плоча је дала тачну репродукцију сцене. Слика је била бочно обрнута - као што су слике у огледалима - осим ако се огледало или инвертујућа призма користили током експозиције за преокретање слике. Да би била оптимално виђена, слика је морала бити осветљена под одређеним углом и посматрана тако да глатки делови њене површине налик на огледало, који су представљали најтамније делове слике, одражавају нешто тамно или слабо осветљено. Површина је била подложна затамњивању услед продуженог излагања ваздуху и била је толико мека да је могла да буде нарушена и најмањим трењем, тако да је дагеротип скоро увек био запечаћен испод стакла пре него што је био урамљен (као што се обично радило у Француској) или монтиран у малу склопиву футролу (као што је било уобичајено у Великој Британији и САД).
Дагеротипи су обично били портрети; ређи пејзажи и други необични мотиви сада су веома тражени од стране колекционара и продају се по много већим ценама од обичних портрета. У време његовог увођења, процес је захтевао експозиције у трајању од десет минута или више за субјекте осветљене сунцем, тако да је портретисање било непрактично искушење. Самјуел Морзе је био запрепашћен када је сазнао да на дагеротипима париских улица нема људи, коња или возила, све док није схватио да су због дугог времена експозиције сви покретни објекти постали невидљиви. У року од неколико година, експозиција је смањена на само неколико секунди употребом додатних хемикалија за сензибилизацију и „бржих” сочива као што је Пецвалово портретно сочиво, прво математички прорачунато сочиво.
Дагеротипија је била полароидни филм свог времена: стварала је јединствену слику која се могла дуплирати само коришћењем камере за фотографисање оригинала. Упркос овом недостатку, произведени су милиони дагеротипа. Процес калотипије заснован на папиру, који је увео Хенри Фокс Талбот 1841. године, омогућавао је производњу неограниченог броја копија једноставним контактним штампањем, али је имао своје недостатке — зрно папира је било наметљиво видљиво на слици, а изузетно фини детаљи за које је дагеротипија била способна нису били могући. Увођење процеса влажног колодијума у раним 1850-им обезбедило је основу за негативно-позитивни процес штампања који није подлегао овим ограничењима, иако је, као и дагеротипија, у почетку коришћен за производњу јединствених слика — амбротипи на стаклу и лимотипи на црно лакираном гвожђу — уместо отисака на папиру. Ове нове врсте слика биле су много јефтиније од дагеротипа и биле су лакше за посматрање. До 1860. мали број фотографа је још увек користило Дагеров процес.
^„The First Photograph — Heliography”. Архивирано из оригинала 6. 10. 2009. г. Приступљено 29. 9. 2009. „from Helmut Gernsheim's article, "The 150th Anniversary of Photography," in History of Photography, Vol. I, No. 1, January 1977: ... In 1822, Niépce coated a glass plate ... The sunlight passing through ... This first permanent example ... was destroyed ... some years later.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^„Daguerre”. UC Santa Barbara Department of Geography. Приступљено 18. 11. 2011.
Литература
Velika knjiga o fotografiji, Time-Life, prevod M. Hausler Prosveta Zagreb 1980.
Carl Edwin Lindgren. Teaching Photography in the Indian School. Photo Trade Directory: 1991. India International Photographic Council. Edited: N. Sundarraj and K. Ponnuswamy. VII IIPC-SIPATA Intl. Workshop and Conference on Photography — Madras, p. 9.
R. Colson (ed.), Mémoires originaux des créateurs de la photographie. Nicéphore Niepce, Daguerre, Bayard, Talbot, Niepce de Saint-Victor, Poitevin, Paris 1898
Helmut and Alison Gernsheim, L.J.M. Daguerre. The History of the Diorama and the Daguerreotype, London 1956 (revised edition 1968)
Beaumont Newhall, An Historical and Descriptive Account of the Various Processes of the Daguerreotype and the Diorama by Daguerre, New York 1971
Hans Rooseboom, What's wrong with Daguerre? Reconsidering old and new views on the invention of photography, Nescio, Amsterdam, 2010 (www.nescioprivatepress.blogspot.com)
Daniel, Malcolm. "Daguerre (1787–1851) and the Invention of Photography." The Metropolitan Museum of Art – Home. The Metropolitan Museum of Art, 2011. Web. 17 January 2012.
Gale, Thomas. "Louis Jacques Mande Daguerre." BookRags. BookRags, Inc., 2012. Web. 14 April 2012.
Kahane, Henry. Comparative Literature Studies. 3rd ed. Vol. 12. Penn State UP, 1975. Print.
Maggi, Angelo. "Roslin Chapel in Gandy’s Sketchbook and Daguerre’s Diorama." Architectural History. 1991 ed. Vol. 42. SAHGB Publications Limited, 1991. Print.
Szalczer, Eszter. "Nature’s Dream Play: Modes of Vision and August Strindberg’s Re-Definition Of the Theatre." Theatre Journal. 1st ed. Vol. 53. Johns Hopkins UP, 2001..Print.
"Classics of Science: The Daguerreotype." The Science News-Letter. 374th ed. Vol. 13. Society For Science & the Public, 1928. Print.
Watson, Bruce, "Light: A Radiant History from Creation to the Quantum Age," (London and NY: Bloomsbury, 2016). Print.
Wilkinson, Lynn R. "Le Cousin Pons and the Invention of Ideology." PMLA. 2nd ed. Vol. 107. Modern Language Association, 1992. Print.
Wood, R. Derek. "The Diorama in Great Britain in the 1820s". Annals of Science, Sept 1997, Vol 54, No.5, pp. 489–506 (Taylor & Francis Group). Web.(Midley History of early Photography) 14 April 2012
.jpg)
