Лимета

Lime преусмерава овде. За насеље у Италији погледајте страницу Лиме (Кунео).
Limes преусмерава овде. За утврђену границу Римског царства погледајте страницу Лимес (граница).
Лимета и цвет
Воће макрут лимете

Лимета, у продавницама често и лајм (енгл. lime),[1] назив је за неколико хибрида цитруса (род Citrus) којима су зрели плодови зелене боје, као и за несродне биљке сличних плодова (Melicoccus bijugatus и Adelia ricinella). Плод лимете, хесперидијум, је мањи од плода лимуна,[2] а подједнако је богат витамином Ц. Често се користи као додатак јелу или пићу (нпр. лајмада и мохито).

Постоји неколико врста дрвећа цитруса чији се плодови називају лиметима, укључујући ки лимету (Citrus aurantiifolia), персијску лимету, макрут лимету и пустињску лимету. Лимете су богат извор витамина Ц, киселе су и често се користе за наглашавање укуса хране и пића. Узгајају се током целе године.[3] Биљке са воћем које се називају „лимете” имају различито генетско порекло; лимете не чине монофилетску групу.

Етимологија

Назив потиче од арапског и француског lim(ette)[4] и енглеског lime (лајм). Воће је првобитно култивисано у Ираку и Персији, а произвођено за тржиште у Вавилону.[5]

Врсте лимете

Кора од лимете
Есенцијално уље лимете (Citrus latifolia)
Лимета, Citrus χ aurantifolia

Сем као свеобухватни назив за неколико врста цитруса, појам обухвата и:[6]

Историја

Производња лимете (и лимуна), 2018
Земља Продукција
(милиони тона)
 Индија 3,1
 Мексико 2,5
 Кина 2,5
 Аргентина 2,0
 Бразил 1,5
 Турска 1,1
Свет 19,4
Прехрамбени састојци лимете, сирове
Лимета, цела и у пресеку
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија126 kJ (30 kcal)
10,5 g
Шећери1,7 g
Прехрамбена влакна2,8 g
0,2 g
0,7 g
Витамини
Тиамин (Б1)
(3%)
0,03 mg
Рибофлавин (Б2)
(2%)
0,02 mg
Ниацин (Б3)
(1%)
0,2 mg
Витамин Б5
(4%)
0,217 mg
Витамин Б6
(4%)
0,046 mg
Фолат (Б9)
(2%)
8 μg
Витамин Ц
(35%)
29,1 mg
Минерали
Калцијум
(3%)
33 mg
Гвожђе
(5%)
0,6 mg
Магнезијум
(2%)
6 mg
Фосфор
(3%)
18 mg
Калијум
(2%)
102 mg
Натријум
(0%)
2 mg
Остали конституенти
Вода88,3 g
Full Link to USDA Database entry
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA

Већина врста и хибрида биљака цитруса званих „лајмови” имају различито порекло у тропској Југоисточној Азији и Јужној Азији. Оне су проширене широм света путем миграције и трговине. Конкретно, макрут лимета је била један од најранијих агрума које су људи унели у друге делове света. Они су се проширили у Микронезију и Полинезију путем аустронезијске експанзије (око 3000–1500. п. н. е.).[13] Они су се такође касније проширили на Блиски исток и Медитерански регион преко трговине зачинима и путева за трговину тамјаном још око 1200. године п. н. е.[2][14]

Да би спречили скорбут током 19. века, британским морнарима је издавана дневна доза цитруса, као што је лимун, а касније су прешли на лимету.[15] Употреба цитруса је у почетку била строго чувана војна тајна, пошто је скорбут био уобичајена пошаст разних националних морнарица, а способност да се дуго остане на мору без добијања поремећаја била је од огромне користи за војску. Британски морнари су тако стекли надимак „Лајми” због употребе лимете.[16]

Продукција

У 2018. године светска производња лимете (у комбинацији са лимуном за извештавање) износила је 19,4 милиона тона.[17] Највећи произвођачи – Индија, Мексико, Кина, Аргентина, Бразил и Турска – заједно су чинили 65% глобалне производње (табела).[17]

Исхрана и фитокемикалије

Сирови лимун се састоји од 88% воде, 10% угљених хидрата и мање од 1% масти и протеина (табела). Само садржај витамина Ц од 35% дневне вредности (ДВ) по порцији од 100 g је значајан за исхрану, док су остали хранљиви састојци присутни у малим количинама ДВ (табела). Сок од лимете садржи нешто мање лимунске киселине од лимуновог сока (око 47 g/l), скоро двоструко више лимунске киселине од сока грејпфрута и око пет пута више од количине лимунске киселине која се налази у соку од поморанџе.[18]

Пулпа и кора лимете садрже различите фитокемикалије, укључујући полифеноле и терпене,[19] од којих су многи под базним истраживањима због њихових потенцијалних својстава код људи.[20]

Токсичност

Контакт са кором лимете или соком од лимете праћен излагањем ултраљубичастом светлу може довести до фитофотодерматитиса,[21][22][23] који се понекад назива фотодерматитис маргарите[24][25] или болест лимете[26] (ово не треба мешати са лајмском болешћу). Бармени који рукују лиметом и другим цитрусним воћем док припремају коктеле могу развити фитофотодерматитис.[27]

Класа органских хемијских једињења званих фуранокумарини наводно изазивају фитофотодерматитис код људи.[28] Лимете садрже бројна једињења фуранокумарина, укључујући лиметин (који се такође назива цитроптен), бергаптен, изопимпинелин, ксантотоксин (такође назван метоксален) и псорален.[29][30] Сматра се да је бергаптен примарно једињење фуранокумарина одговорно за фитофотодерматитис изазван лиметом.[29][30]

Извори

  1. ^ Company, Houghton Mifflin Harcourt Publishing. „The American Heritage Dictionary entry: lime”. www.ahdictionary.com. Архивирано из оригинала 11. 4. 2016. г. 
  2. ^ а б „Lime”. Encyclopædia Britannica, Inc. 2016. Архивирано из оригинала 10. 8. 2016. г. Приступљено 16. 7. 2016. 
  3. ^ Rotter, Ben. „Fruit Data: Yield, Sugar, Acidity, Tannin”. Improved Winemaking. Архивирано из оригинала 8. 6. 2014. г. Приступљено 2014-09-03. 
  4. ^ Room, Adrian (1986). A dictionary of true etymologies. Taylor & Francis. стр. 101. 
  5. ^ Raichlen, Steven (2. 8. 1992). „Small citruses yield tart juice, aromatic oils, big, fresh taste”. The Baltimore Sun. Архивирано из оригинала 13. 01. 2014. г. Приступљено 4. 9. 2012. 
  6. ^ Енциклопедија Британика — сажето издање (2005), 5 (Л-М), Народна књига и Политика
  7. ^ а б Plattner, Kristy (26. 9. 2014). „Fresh-Market Limes” (PDF). USDA Economic Research Service. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 4. 2015. г. 
  8. ^ Curk, Franck; Ancillo, Gema; Garcia-Lor, Andres; Luro, François; Perrier, Xavier; Jacquemoud-Collet, Jean-Pierre; Navarro, Luis; Ollitrault, Patrick (2014). „Next generation haplotyping to decipher nuclear genomic interspecific admixture in Citrus species: analysis of chromosome 2”. BMC Genetics. 15: 152. PMC 4302129 Слободан приступ. PMID 25544367. doi:10.1186/s12863-014-0152-1. 
  9. ^ Li, Xiaomeng; Xie, Rangjin; Lu, Zhenhua; Zhou, Zhiqin (јул 2010). „The Origin of Cultivated Citrus as Inferred from Internal Transcribed Spacer and Chloroplast DNA Sequence and Amplified Fragment Length Polymorphism Fingerprints”. Journal of the American Society for Horticultural Science. 135 (4): 341—350. doi:10.21273/JASHS.135.4.341 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 24. 4. 2015. г. Приступљено 24. 4. 2015. 
  10. ^ Wall, Tim (18. 1. 2011). „Citrus Fruit Gets Paternity Test”. Discovery.com. Discovery. Архивирано из оригинала 30. 1. 2013. г. Приступљено 24. 4. 2015. 
  11. ^ Tacio, Henrylito D. (11. 4. 2019). „Health benefits of calamansi”. BusinessMirror. Приступљено 18. 10. 2020. 
  12. ^ „Australian Blood Lime”. homecitrusgrowers.co.uk. Архивирано из оригинала 31. 8. 2012. г. 
  13. ^ Blench, R.M. (2005). „Fruits and arboriculture in the Indo Pacific region”. Bulletin of the Indo-Pacific Prehistory Association. 24: 31—50. 
  14. ^ Wu GA, Terol J, Ibanez V, López-García A, Pérez-Román E, Borredá C, Domingo C, Tadeo FR, Carbonell-Caballero J, Alonso R, Curk F, Du D, Ollitrault P, Roose ML, Dopazo J, Gmitter FG, Rokhsar DS, Talon M (фебруар 2018). „Genomics of the origin and evolution of Citrus”. Nature. 554 (7692): 311—316. Bibcode:2018Natur.554..311W. PMID 29414943. doi:10.1038/nature25447 Слободан приступ. 
  15. ^ Lewis, HE (3. 2. 1971). „State of knowledge about scurvy”. Proc. R. Soc. Med. 65 (1): 39—42. PMC 1644345 Слободан приступ. PMID 4552518. 
  16. ^ „Limey”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 6. 6. 2012. г. Приступљено 23. 4. 2013. 
  17. ^ а б „World production of lemons and limes in 2018; Crops/Regions/World/Production Quantity from pick lists”. Food and Agriculture Organization of the United Nations, Statistics Division (FAOSTAT). 2019. Приступљено 19. 2. 2020. 
  18. ^ Penniston KL, Nakada SY, Holmes RP, Assimos DG (2008). „Quantitative Assessment of Citric Acid in Lemon Juice, Lime Juice, and Commercially-Available Fruit Juice Products”. Journal of Endourology. 22 (3): 567—70. PMC 2637791 Слободан приступ. PMID 18290732. doi:10.1089/end.2007.0304. 
  19. ^ Loizzo MR, Tundis R, Bonesi M, Menichini F, De Luca D, Colica C, Menichini F (2012). „Evaluation of Citrus aurantifolia peel and leaves extracts for their chemical composition, antioxidant and anti-cholinesterase activities”. J Sci Food Agric. 92 (15): 2960—67. PMID 22589172. doi:10.1002/jsfa.5708. 
  20. ^ Patil JR, Chidambara Murthy KN, Jayaprakasha GK, Chetti MB, Patil BS (2009). „Bioactive compounds from Mexican lime ( Citrus aurantifolia ) juice induce apoptosis in human pancreatic cells”. J Agric Food Chem. 57 (22): 10933—42. PMID 19919125. doi:10.1021/jf901718u. 
  21. ^ Gross, T. P.; Ratner, L.; de Rodriguez, O.; Farrel, K. P.; Israel, E. (1987). „An outbreak of phototoxic dermatitis due to limes”. Am J Epidemiol. 125 (3): 509—514. PMID 3812457. doi:10.1093/oxfordjournals.aje.a114557. 
  22. ^ Kung, A. C.; Stephens, M. B.; Darling, T (2009). „Phytophotodermatitis: Bulla formation and hyperpigmentation during spring break” (PDF). Mil. Med. 174 (6): 657—661. PMID 19585784. doi:10.7205/MILMED-D-01-7208 Слободан приступ. 
  23. ^ Hankinson, Andrew; Lloyd, Benjamin; Alweis, Richard (2014). „Lime-induced phytophotodermatitis”. J Community Hosp Intern Med Perspect. 4 (4): 25090. PMC 4185147 Слободан приступ. PMID 25317269. doi:10.3402/jchimp.v4.25090. 
  24. ^ Riahi, Ryan R.; Cohen, Philip R.; Robinson, Floyd W.; Gray, James M. (јун 2009). „What Caused The Rash On This Man's Wrist And Hand?”. The Dermatologist. 11 (6). 
  25. ^ Abramowitz, Alan I.; Resnik, Kenneth S.; Cohen, Kenneth R. (1993). „Margarita Photodermatitis”. New England Journal of Medicine. 328 (12): 891. PMID 8441448. doi:10.1056/NEJM199303253281220. 
  26. ^ Weber, Ian C; Davis, Charles P; Greeson, David M (1999). „Phytophotodermatitis: The other 'lime' disease”. The Journal of Emergency Medicine. 17 (2): 235—237. ISSN 0736-4679. PMID 10195477. doi:10.1016/s0736-4679(98)00159-0. 
  27. ^ L. Kanerva (2000). Handbook of Occupational Dermatology. Springer. стр. 318. ISBN 978-3-540-64046-2. Архивирано из оригинала 21. 5. 2016. г. 
  28. ^ McGovern, Thomas W.; Barkley, Theodore M. (2000). „Botanical Dermatology”. The Electronic Textbook of Dermatology. Internet Dermatology Society. 37 (5). Section Phytophotodermatitis. PMID 9620476. S2CID 221810453. doi:10.1046/j.1365-4362.1998.00385.x. Приступљено 29. 11. 2018. 
  29. ^ а б Nigg, H. N.; Nordby, H. E.; Beier, R. C.; Dillman, A.; Macias, C.; Hansen, R. C. (1993). „Phototoxic coumarins in limes” (PDF). Food Chem Toxicol. 31 (5): 331—35. PMID 8505017. doi:10.1016/0278-6915(93)90187-4. 
  30. ^ а б Wagner, A. M.; Wu, J. J.; Hansen, R. C.; Nigg, H. N.; Beiere, R. C. (2002). „Bullous phytophotodermatitis associated with high natural concentrations of furanocoumarins in limes”. Am J Contact Dermat. 13 (1): 10—14. ISSN 0891-5849. PMID 11887098. doi:10.1053/ajcd.2002.29948. 

Литература

  • Room, Adrian (1986). A dictionary of true etymologies. Taylor & Francis. стр. 101.