Лака крстарица је назив који долази од израза „лаки оклопни крсташ“, и њиме се означава врста оклопљене крстарице која је настала почетком XX века као хибрид заштићене крстарице и оклопног крсташа, а убрзо је и заменила та два типа.

У периоду од 1890. до 1905. године, у свим ратним морнарицам долази на основу намене, до класификације крстарица на; I класу, II класу, и III класу. Крстарице I класе имале су улогу заштите сопствених комуникација и вођење крстаричког рата на океанима. Крстарице II класе, такође су имале исти задатак као и претходне, с тим што су због мањег депласмана њихова операцијска подручја, била мора. Крстарице III класе требало је да дејствују у склопу флотних састава. Основно наоружање крстарица, била је артиљерија, али су имале и 4 до 6, углавном надводних, торпедних цеви. Када се испоставило да крстарице I класе, имају и сувише слаб оклоп, Велика Британија, Француска и Сједињене Америчке Државе започињу са градњом нове врсте ратног брода, који је добио назив оклопни крсташ. Након Руско-јапанског рата, показало се да је оклоп крстарица II и III класе, толико слаб, да не може заштити виталне делове брода чак ни од топовских пројектила мањег калибра.^[1]

За прве „праве“ лаке крстарице, сматрају се британски бродови класе Аретуза^[2] из 1913, насталих као даљи развој извиђачких крстарица (Scout cruiser). Оне су се одликовале многим новитетима, од којих је главни био, оклопни појас у висини водене линије.

Заједно са изградњом крстарица класе класе Аретуза, појављује се и термин «лаке крстарице».^[3]

Приказујући сликовито у парламенту вредности ново изграђених крстарица, Винстон Черчил назива те бродове: „лако оклопљене крстарице“ (Light armored cruisers), представљајући их као јединствене, од малих флотних бродова, заштићене вертикално оклопном по целој дужини корпуса.^[4]

Под термином «Оклопљена крстарица», Британци су обично подразумевали све крупније бродове, те стога се из назива ускоро брише «Оклопљене» (Armored), и нови брови добијају назив «Лаке крстарице» (Light cruisers). Ускоро и остале државе прихватају назив лаке крстарице, али је званично назив «Лака крстарица», установљен тек након Лондонске поморске конференције 1930. године, када су и многе крстарице изграђене пре крстарица класе Аретуза, ретроактивно добиле назив «Лаке крстарице». Основни задаци нових бродова су били:

• Извођење извиђања у интересу главних снага флота.
• Подршка својим лаким снагама.
• Заштита бојних бродова од напада непријатељских разарача и торпиљера.

Упркос томе, што је таквих крстарица требало веома много, цена изградње је била јако велика. Као резултат високе цене градње, у Уједињеном Краљевству се праве пројекти за израду лаких крстарица од 3.000 – 5.000 тона, са другостепеним карактеристикама - нови бродови требало је да дејствују у ограниченом акваторијуму Северног мора. Мале размере бродова су утицале на смањење цене градње, и уочи Првог светског рата, Велика Британија је започела масовну градњу лаких крстарица тога типа^[5]

Огромно морско пространство Британске империје, је захтевало и израду још једног типа крстарице – већег, са већом даљином пловљења и бољим условима за посаду, и коначно, са јачим наоружањем. Родоначелник нових лаких крстарица (Trade protection cruisers) биле су крстарице типа Чатам или Бирмингем^[6] Код нових крстарица депласман је повећан на 5.200 тона, а наоружане су топовима калибра 152 mm, што је британској флоти дало високоефективне бродове за борбу са рејдерима непријатеља, а уједно су предвиђене и као замена за крстарице класе Аретуза: просечна цена изградње крстарице класе Аретуза је била 285.000 фунти, а крстарица класе Четам 356.000 фунти».^[7]

Разлика између лаких и тешких крстарица је била прилично нејасна све до Вашингтонског поморског уговора из 1922. године, којим је установљен стандард према којем су тешке крстарице постале све оне с главним топом чији је калибар већи од 155 mm.

Величина ових јединица се креће од 5.000 па до око 8.000 тона, а максимална брзина од 33 до 37 чворова.

Лака крстарица на Викимедијиној остави.