Норвешка лабуристичка партија се званично залаже за социјалдемократске идеје. Од 1930-их јој је службени слоган „рад за све“, а снажно се залаже за издашну државу благостања, коју је требало да финансирају високи порези и царине.[4] Последњих двадесет година, странка је у идеолошком смислу почела да скреће удесно, односно у смеру социјалне тржишне привреде која укључује приватизацију државног власништва и укидање прогресивног опорезивања, у складу с начелима економског либерализма. Данас се изјашњава и као прогресивна странка која се залаже за начело сарадње у унутрашњој и спољној политици. Њен омладински огранак је Савез радничке омладине.
Зграда Лабуристичке партије.
Основана је крајем 19. века и отада је стално расла по броју гласова и чланова све док на изборима 1927. године није постала највећа и најјача странка, што је остала све до данашњих дана. Те је године прекинут и њен унутрашњи сукоб везан уз чланство у Коминтерни од 1919. од 1923. године. Након Другог светског рата, односно 1945. па све до 1961. странка је имала апсолутну већину у норвешком Парламенту, што је била прилична реткост за тадашње европске државе, и због чега се Норвешка називала „једностраначком државом“. Од 1935. године, у Норвешкој само шеснаест година премијер није био члан Лабуристичке партије. Од 1960-их и почетком 1970-их доминацију Лабуристичке партије је нагризла опозиција са левице, окупљене у Социјалистичкој народној партији. Од краја 1970-их је доминацију нагризла и десна опозиција, због чега се и сама Лабуристичка партија под Гро Харлем Брундтланд окренула удесно. На изборима 2001. странка је имала најгоре резултате од 1924. што ју је присилило на далеко шире парламентарне коалиције него раније.[4]
