Појам судија долази од корена јеврејске речи sh-p-t, односно šofet (множ. šofetim). Сам појам подсећа на политичку власт управљања коју срећемо у Марију, Ебли и Уграиту. Коришћење овог појма када су у питању личности које се спомињу у овој књизи не би требало да повезујемо са судском влашћу, зато што су судије народне вође, које је Бог позвао да избаве народ.
Време владавине судија
Постоји проблематика владања судија. Наиме, када би смо сабрали све време владања судија, добили би смо збир од 410 година.[1] Јако је мала вероватноћа да је владавина судија трајала оволико дуго. У књизи о судијама, бројеви имају симболичан карактер. Број 20 означава лошу и кратку владавину, број 40 означава осредњу владавину и број 80 означава добру и дугу владавину. Постоје ванбиблијски подаци који нам говоре да се освајање Ханана могло догодити крајем 13. века. Може се рећи да је владавина судија могла да траје век, до век и по.
Садржај
Књига о судијама подељена је на три дела:[2] увод (Судије 1,1-2,5); главни део (Судије 2,6-16,31) и додаци (Судије 17-21).
У првом уводном делу (Судије 1,1-2,5) описује се освајање Обећане земље и његове последице.
У главном делу (Судије 2,6-16,31) описје се живот шест „великих судија": Аод, Варак, Гедеон, Авимелех, Јефтај и Самсон), и шест „малих судија": Семегар, Тола, Јаир, Авесан, Елон и Авдон.
У завршном делу (Судије 17-21) описује се пресељење племена Дан, подизање светилишта у Тел Дану (Судије 17-18), и рату осталих племена против племена Венијамин (Судије 19-21).
Књига обухвата период након владавине Исуса Навина до успостављања Краљевства Израел, које је праћено многим гресима јеврејског народа, који су били узрок многих невоља. Након покајања Бог спасава Израел постављајући избавитеље - судије - високоморалне и праведне верске и државне вође.
Теолошка порука
Пре свега ово је теолошка књига, која говори о односу Бога и Израила. Видимо цикличност у тексту, тиме што Израил отпада од Јахвеа, а Јахве их даје у руке суседном народу, када се покају Јахве подиже судију који избавља јеврејски народ и тако у круг. Казна долази као последица отпадништва од Бога, а покајање води у избављење. Реалистично је представљена људска потреба обраћања Богу само у невољи.[3]
